„Блажени милостиви јер ће бити помиловани" Мт. 5, 7

Уочи празника Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца, у петак 11. маjа 2007. године преминуо је у свом родном селу Лукавцу код Невесиња велики добротвор и хуманиста, а изнад свега човјек и хришћанин, Михајло Лабало.

Михајло је рођен 10. јула 1923. године у невесињском селу Лукавцу, а у посној земљи Херцеговини, гдје је провео своје дјетињство завршивши основно школовање у Лукавцу и Невесињу.

Као младић од 18 година учествује у чувеном јунском народном устанку 1941. године против фашизма, познатијем као „Друга невесињска пушка". Ово је био први устанак против фашизма у поробљеној Европи, али се за њега није ни знало нити се писало, јер није подигнут по директиви комунистичке партије, а устанком је командовао официр југословенске војске у отаџбини ђенерала Драже Михајловића - невесињски војвода Петар Самарџић. Михајло је активно учествовао у ослобађању жандармеријске станице у Лукавцу и протјеривању хрватских усташа са подручја Невесиња. У прољеће 1943. године бива заробљен код Калиновика у борби са њемачким фашистима као припадник српске војске ђенерала Драже Михајловића. Као њемачки заробљеник бива пребачен у логор у Грчку, а одатле у Италију, гдје је као слободан човјек дочекао крај рата.

Михајло из Италије одлази у Јужну Америку, тачније у Перу, гдје се врло брзо сналази научивши језик и завршивши студије економије. Из Перуа прелази у Сједињене Америчке Државе гдје завршава студије психологије. У САД-у се почиње бавити бизнисом, и то прометом и осигурањем некретнина, гдје постиже изузетне успјехе поставши један од најбогатијих Срба у Америци.

За све вријеме свог боравка у Америци, он је стално тежио и чезнуо за родним крајем, несебично помажући родбину, Цркву, болницу... Послије пуних 50 година први пут долази у завичај и родно Невесиње, не посустајући у томе да помаже и даје, иако бива од власти привођен и саслушаван на „информативне разговоре", малтретиран, пасош му бива одузиман... Михајло даје значајан прилог за изградњу Храма Светог Саве на Врачару, помаже манастир Житомислић, обнавља Храм Светих Апостола Петра и Павла у свом родном селу Лукавцу и присуствује освећењу од стране блаженопочившег Митрополита Дабробосанског Владислава 1988. године. Несебично помаже свој народ и сирочад у току посљедњег отаџбинског рата 1991-1995. године, а и након рата све до данашњих дана стипендирајући дјецу погинулих бораца из цијеле Херцеговине. Ктитор је болничког параклиса Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца са криптом и крстионицом Светих Српских Новомученика, испред кога је саградио једну од најсавременијих болница у БиХ и шире. Ово је само дио онога што знамо да је Михајло радио и кога је помагао, а много је више и људи и установа које је помагао у скривности, јер је он био јако скроман, ћутљив, културан и готово непримијетан човјек.

Из САД-а је стигао у уторак, 8. маја 2007.године, у четвртак 10. маја се јавио и разговарао са својим Владиком Григоријем, обишао новосаграђену болницу, отишао у свој родни Лукавац,  кућу гдје се родио и потом мирно преминуо. У петак ујутро нађен је прекрштених руку на грудима, затворених усана и очију. Заиста је Велики Господ! Уз сагласност породице из САД-а сахрањен је уочи Спасовдана, 16. маја 2007. године уз своју задужбиху Храм Светог Василија, а испред новосаграђене болнице. Опијело је служило, уз благослов Преосвећеног Епископа ЗХиП г.Григорија, 5 свештеника, а било је присутно мноштво народа. Истог дана одржана је и комеморативна сједница на којој је говорио начелник општине Невесиње г.Бранислав Миковић.

Михајло Лабало је одликован највећим орденом СПЦ - орденом Светог Саве првог степена, а добитник је и плакете града Невесиња.

јереј Радивоје Круљ