На празник Педесетнице у манастиру Тврдош Свету Архијерејску литургију служио је умировљени епископ Атанасије, уз саслуживање игумана тврдошког јеромонаха Саве. На велики празник Силаска Светог Духа на апостоле, рођендана Цркве, владика Атанасије се након читања Јеванђеља обратио манастирској братији и присутном народу ријечима:

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево празника који је врхунац нашега спасења, празник Педесетнице, празник педесети дан од Васкрса, а он се добија кад се седам пута седам помножи, седам недеља, са седам дана, добија се 49 дана. Педесети дан је прелаз, излаз из тога круга. Макар и седам дана били Божија творевина и Божији благослов и седам пута седам седмострука благослов Божији и добро Божије, ипак је излаз из тога круга још већи благослов, а то је излаз у вечност. Зато је педесетница број чудесан, број мистички, број благодати, он нас изводи у сву вечност. Било како да је добро и корисно наше кружење кроз временске дане, месеце, године, кроз периоде овога света и ове историје, ипак је за човека вечност коју је Бог створио у њу га позвао и увео. Ђаво га је наговорио, навратио, слагао и обмануо, и до данас ђаво само то ради - обмањује људе и заводи људе истичући им нешто друго, поричући Бога, поричући Христа, потурајући, подмећући много шта друго. Поред обмане од Бога, ништа ђаво нема осим лажи и преваре, али узима Божија добра и потура људима да би они тиме заменили Бога. Тако је Адаму рекао: Узми ону воћку, једи, она је добра, постаћете као богови, као да је Бог завидан, као да је Бог циција, мали ситан, као Американци - ко није са њима, одмах је против њих. Бог није био такав, ђаво сугерише човеку такву слику Бога: Поједите то и бићете као богови. Кад је Адам појео воћку, изгубио је ону светлосну одећу коју је имао и којом је био под светлошћу Духа Светога. Као данас што је Дух Свети сишао и понова обукао Апостоле у ту светлосну одећу у виду огњених језика. Огањ који не спаљује.

Био сам у Јерусалиму, кажу исто који су били на Велику Суботу, кад силази Божански огањ, он не спаљује, можете слободно руком да га додирнете, и по лицу, и не спаљује. Тако огањ Духа Светога не спаљује него очишћује. Али некад је тај огањ Духа Светога и суд над нама, над нашим чиревима, над нашим болестима, над нашим слабостима, над нашим размаженостима, над нашим људским прилепљеностима за ове ствари овога света, за оне које нам ђаво нуди иако су оне, у ствари, Божије. Јер живот и здравље и благо и јело и новац и богатство, све то је Божији дар и Бог није тако скроман да не да, али је рекао: Иштите најприје Царство Божије, а Царство Божије је Дух Свети, а онда ће вам се остало придодати. Зато је Дух Свети дар Цркви на данашњи дан. Он њу води, он је руководи, ми смо само оруђа, само органи, само слуге, служитељи. Служитељ се на грчком каже ђакон, и свештеници су такође свештенкођакони, свештенослужитељи велике тајне Божије, љубави према нама ради нашега спасења и вечнога живота. Овог Духа Светога даде да он у Цркви руководи, надахњује и све што у Цркви бива, бива од Духа Светога. Зато Црква није организација као што су светске организације, није друштво, није заједница као што су светске организије Уједињених нација или Европског савета и друге. И оне су можда потребне, али кад постану претенциозне и гладне да су оне прво и једино, онда је то идење са ђаволом, а не за Богом.

Данашњи дан је велики дан Цркве, рођендан Цркве, на Сиону гори Јерусалимској, гори Давидовој, изнад храма гдје је био јерусалимски јеврејски храм, па је онда Голгота, па је онда Сион. То је та гора гдје је Господ дао Духа Светога као пуноћу Свете Тројице. Кажу треће лице Св. Тројице, не што је трећи мањи, по неком реду, него једноставно зато што ми људи не можемо другачије да бројимо, него прво, друго треће лице. Прво је Отац, друго Син, треће Дух Свети. Али су равни, једносушни, исте славе и части, од исте вечности заједно постоје, истим животом живе, истом љубављу нас воле. Бог Отац се открио стварањем света, Бог Син се открио оваплоћењем, страдњем, васкрсењем и вазнесењем, а Дух Свети се открио на сву вечност да води и руководи нас Црквом.

Црква је заједница која се окупља нарочито на Литургији у светом храму, зато је долазак у свети храм тако важан. То је наше присуство и учешће и причешће Царству Небескоме. Зато кад долазимо у храм, да долазимо не као на било које друго место. Није исто зидати цркву и ћуприју, каже народ. Није исто ићи у цркву и на било које друго место. Исти смо људи, али је друго понашање и други однос. Са страхом Божијим, вером и љубављу кажемо у време када износимо Свето причешће. Са страхом Божијим, вером и љубављу приступамо.

Немојте да нам буде као Американцима Црква додатак, као Црвени крст, као војска, као полиција, као хуманитарне установе, као додатак само, као зачин у јело. Можемо јести и без зачина. Није то Црква. Није Црква тоталитарна да хоће за себе све, него то привођење Богу људи. Сви смо ми слуге Божије, да приводимо људе Богу, да приводимо, у ствари, себи истинскоме. Ко се отуђио од Бога, отуђио се и од других људи и од себе, то је страшна тајна. Ко се Богу сјединио, тај се сјединио и самоме себи, правоме, истинскоме, и другим људима. То сједињење и јесте Црква. Дух Свети је тај огањ, тај малтер ако хоћемо, так крвоток, то струјање благодати које нас све повезује, које нас сједињује и које нас приводи у заједницу Оца Сина и Духа Светога.

Духу Светом, пуноћи откривења, живота и благодати, препородитељу, просветитељу и обожитељу слава са Оцем и Сином у векове векова. Амин.