Упокојила се у Господу
слушкиња Божија Ања Јефтић
Ања је била душа, биће, које се само једним достојним именом може назвати, и само се један израз, чини ми се, нашао којим бих могао описати њен живот овдје на земљи, а то је - срна у изгубљеном рају. Сав њен живот је био чежња за Богом. Чежња за рајем. Чежња за оним мјестом и временом у коме нема бола, ни туге, ни уздисања. (из бесједе Eп. Григорија)
Ања Јефтић
1980+2008
 |  Када одлазим долазим Ањи Јефтић Да дођем, мајко, само да се одморим, протојереј др. Борис Б. Брајовић |
Бесједа Владике Атанасија на Заупокојеној Литургији (пдф)
Бесједа Епископа ЗХиП г. Григорија на опијелу (пдф)
Бесједа декана Философског факултета у И.Сарајеву проф.др.Миленка Пикуле (пдф)
In memoriam - са сајта Философског факултета у Источном Сарајеву
"Јерусалим од злата"- емисија Радио Светигоре посвећена Ањи Јефтић (реал аудио)
Епископ Григорије - Зима
Владан Бартула - Ваведење
Наша драга Ања трагично је преминула 11. децембра 2008. године у саобраћајној несрећи надомак Требиња. Заупокојена Литургија служена је 12. децембра у манастиру Тврдош, гдје је обављено опијело и сахрана.
Ања Јефтић рођена је на Св. Луку, 31. октобра 1980. године у Сарајеву. До 1995. године и свршетка рата у БиХ живјела је у Илијашу, а послије потписивања Дејтонског споразума са породицом се преселила у Требиње. Ту је завршила општу гимназију, а потом је 1999. године положила пријемни испит на Одсјеку за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Бањој Луци.
Њен изузетан дар за писану ријеч, бриљантан ум и ерудиција издвојили су је међу њеним колегама још током прве године студија. Од првих студентских дана посебно интересовање и љубав пројављује за српску средњовјековну књижевност. На вјежбама из предмета Српска средњовјековна књижевност и Српска књижевност 18. вијека настају њени први студентски радови, који су били далеко изнад студентског просјека. Ти први књижевни огледи говорили су о једној зрелој, за своје године необично образованој и надареној дјевојци. Већ тада су Ањини професори и колеге препознали снагу њене изузетне личности, пред којом се назирала блистава научна и књижевна каријера.
Ања је гајила нарочиту љубав за књигу и писану ријеч. Њено ангажовање, у току четврте године студија, на мјесту демонстратора за предмет Српска књижевност средњег вијека, код проф. др Луке Шекаре - било је сасвим очекиван и природан слијед догађаја. У прилог њеној даровитости говорила је и специјална стипендија за талентоване студенте из различитих научних области, а која јој је додијељена из Фонда краљевског дома Карађорђевића. Ања је била један од два добитника ове стипендије за област српског језика и књижевности, пажљиво одабрана од стране стручног жирија међу кандидатима са простора цијеле Србије, Црне Горе и Републике Српске. Књижевница Светлана Велмар-Јанковић, чланица жирија, након читања приложених радова Мисао Доситеја Обрадовића и Космолошко и антрополошко у Лучи Микрокозма Петра II Петровића Његоша, и разговора са Ањом, с нескривеним задовољством додијелила јој је стипендију.
Четворогодишњи студиј крунисан је дипломским радом из предмета Српска књижевност средњег вијека, код проф. др Луке Шекаре, на тему: Личност и дјело инока Исаије у историји српске књижевности и културе. Дипломски рад је одбранила на Видовдан 2004. године. Дипломирала је са просјечном оцјеном 9,50 и тако постала добитник Златне плакете Универзитета у Бањој Луци, која је намијењена најбољим студентима Универзитета.
У новембру 2004. године уписала је постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду, одсјек: Наука о књижевности. Наредних годину дана провела је у Београду, слушајући предавања и полажући испите. Опредијелила се за писање магистарског рада из области српске књижевности средњег вијека, која је била предмет њеног ужег интересовања и проучавања, највише одговарала њеним склоностима и била најближа срцу. У јуну 2007. године прихваћена је пријава магистарске тезе под називом: Водич по Светој земљи Гаврила Тадића и други сродни списи у српској традицији, под менторством проф. др Томислава Јовановића.
Још у току студија почела је да ради као спољни сарадник за бањалучки часопис Патриот, у којем је од 2003. до 2005. године објављивала чланке из историје српске књижевности. Од 2004. године постаје и извршни уредник богословско-филозофског часописа Видослов, који ће уређивати све до краја живота, од његовог 33. до 45. броја. Њени књижевни првенци Мисао Доситеја Обрадовића и Космолошко и антрополошко у Лучи Микрокозма Петра II Петровића Његоша по први пут су објављени управо у Видослову. Њен живот се многоструко преплитао са Видословом, који је уређивала са изузетном пажњом и љубављу и који никада за њу није био терет и обавеза, чак и онда када је постала обремењена многим другим пословима и задужењима. Напротив, за Ању овај уређивачки посао представљао је част и задовољство.
Приредила је и објавила 2004. године и бесједе, интервјуе и предавања епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија, у књизи Долази час и већ је настао, а у издању манастира Тврдоша, Херцеговачке Грачанице и Братства Светог Симеона Мироточивог.
Ања се већ бавила научним и књижевним радом када је крајем 2005. године прихватила приједлог проф. др Јована Делића и доц. др Ранка Поповића да конкурише за мјесто асистента на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Они су препознали њену даровитост и бриљантан ум: проф. др Јован Делић за вријеме њених студија у Београду, а доц. др Ранко Поповић још раније, на првој години студија у Бањој Луци.
Од 2005. године била је асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Изабрана је за асистента на предмету Српска књижевност средњег вијека, код проф. др Бранка Летића. Осим из Српске књижевности средњег вијека, држала је вјежбе и из других предмета, почевши од Српске књижевности 18. вијека, преко Упоредног проучавања јужнословенских књижевности и Српске књижевности 20. вијека и др.
Руководилац Одсјека проф. др Бранко Летић, кога је Ања необично поштовала и вољела, са осталим колегама је стварао позитивну радну атмосферу, из које су се рађале многе идеје и пројекти. Тако је Ања са колегом и пријатељем Владаном Бартулом организовала низ научних трибина под називом Симпосион ријечи Филозофског факултета, у оквиру којих су држали предавања еминентни професори из области филозофије, теологије и књижевности. У мају 2008. године учествовала је на научном скупу Филозофског факултета у Источном Сарајеву, са радом Идеологија рата у Бих (1992 -1995).
На Филозофском факултету у Бањој Луци похађала је специјални курс из ћирилске палеографије, који је покренуо проф. др Раде Михаљчић, а водила проф. др Татјана Суботин-Голубовић. По завршетку курса требало је да сарађује са часописом Грађа о прошлости Босне.
Ања је била уистину свестрано обдарена личност. У жижи њеног научноистраживачког рада било је бављење српском, и шире словенском, медиевистиком, нарочито бављење културолошким, књижевним и филолошким специфичностима друге половине српског 14. вијека, покрета исихазам те византијско-српским и српско-руским паралелама. С тим у вези је, ради учења руског језика, током 2008. године боравила два мјесеца на студијском усавршавању у Санкт Петербургу, као стипендиста Министарства науке и технологије Републике Српске.
Међу њеним посљедњим објављеним радовима јесу: Литературно-преводаческото дело на монах Исаија 14. в.: кратко написание на превода и темите в Corpus Areopagiticum и Биљешке о Corpus Areopagiticum-у и његовом словенском преводу - преводилачки подухват монаха Исаије из 1371.
Поред осталог, и стваралачки се бавила књижевношћу. Писала је поезију и прозу, објављивала је путописе и приказе књига. Била је лектор и коректор, сарадник свог духовника и епископа, владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија.
Посљедњих дана свог овоземаљског живота записала је:
Све што желим је та атмосфера с неким или негдје или у нечему у којој
ће биће моћи да расте и развија се, да једноставно намиришеш динамизам...
Не ''удати се'' просто, или ''стећи звање'' или ''отићи у манастир'',
него с ким и ту гдје осјетиш Присуство јаче него иначе, ту и остати...
Сви ми који смо је добро познавали, оног трена када смо сазнали да се упокојила, схватили смо да за њу другог пута и није било, осим пута ка Христу, у Царство Небеско. Ту, крај Њега, осјетила је Присуство јаче него иначе. Као тиха свјетлост уподобила се Свјетлости Тихој, Једином Човјекољупцу, Господу и Спасу нашему Исусу Христу. И настанила се у Царству, без бола, туге и уздаха.
За хришћане смрт није крај и одлазак, већ пресељење у Царство Небеско и Живот Вјечни. И зато не треба да ридамо и тугујемо, већ да се радујемо јер је стигла Ономе кога је бескрајно вољела и служила Му у сваком трену овоземаљског живота свога. А ми који смо је неизмјерно вољели као утјеху осјећамо да је Христом Богом свеприсутна и да стално бдије над нама, желећи да нас утјеши, охрабри и учврсти у вјери у Бога Живога.
Често је говорила како би жељела да све људе које воли може да пригрли и понесе са собом, да стално буду сви заједно. Господ јој је услишио жељу. Толико је силно присуство и љубав њена да нас сабира и даље, као што је у љубави сабрала велико мноштво људи 12. децембра у Тврдошу, да сви будемо једни са другима и заједно са њом у Господу.
Услишио јој је Господ и жељу да се смири у Херцеговини, коју је много вољела. Уснувши у Господу, њена је душа нашла мир у кршевитој земљи, у свом Тврдошу.
Волимо је вјечном љубављу и надамо се сусрету код Дародавца свих добара, када ћемо јој рећи колико нам је значила, она на чијем лицу се одражавала истинска боголикост и богочежњивост.
Нека је блажен помен души твојој праведној, мила наша!
БЕСЈЕДА ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА НА ЗАУПОКОЈЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ
Ко верује у реч моју, верује Ономе Који ме је послао и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Велика истина Јеванђеља, као што је свака реч јеванђељска велика истина, потресна на данашњи дан, при овако потресном, земљотресном и неботресном догађају. Али, драги родитељи, сродници, браћо и сестре, оци и децо, то је пут нашег рода људског. Изашли смо из раја глупошћу, непослушношћу, површношћу, наивношћу, јефтиноћом. Верујемо лукавоме који нам је понудио оно што нам и данас, на други начин, други људи нуде: срећу, благостање, стандарде, а све да забијемо главу у земљу, да не дижемо очи к Небу. Зато повратак у рај бива кроз смрт, али не бојмо се - Господ је прошао тај пут, и прошла га је и Мајка Божија и пролазили су сви Свети. И неће нико у рај ући ко не прође кроз врата смрти. Илија и Енох су узети са земље да би дошли пред крај света, пред други долазак Господњи, али ће и они тада бити убијени. Нема изузетка, немогуће је да неко не прође кроз смрт, али Господ нас је створио за живот.
Зато желимо да живимо, јер смрт, то проклетство које смо навукли на себе, није Божије, него последица нашега пада. За Бога нема проклетства, за Бога нема безизлаза, за Бога нема тога што Он не може да поправи. И зато је Син Божији узео на себе да постане Човек. Да прође наш људски живот кроз све његове стадије, кроз све узрасте, и да доживи смрт на Крсту, која је при том у оно време била срамна. То је била најстрашнија казна, да Га тако понизе на Крсту и то још међу двојицом разбојника. Па ипак, не само што је васкрсао него је и разбојник са десне стране у коме је још остало човека, човечности, боголикости, одмах васкрсао: ...Данас ћеш бити са мном у рају... дивне речи, спасоносне речи, како је говорио Свети отац Јустин. Наша је велика радост и велика нада што имамо разбојника на челу нас, те је он први ушао у рај. Као да је Адам одступивши од Бога направио разбојништво, побуну против Бога, и сад један стварнији разбојник, злочинац, одједном преко Христа и Крста на Голготи постаје први становник, насељеник раја. Ето каква је љубав Господња!
Наш владика, који ће стићи ускоро, ових дана много говори о љубави, осећа да је љубав све, али љубав не бива без крста, не бива него кроз крст. Васкрсење не бива без смрти, раја не бива него проласком кроз крст. Читамо и певамо: Васкрсење Христово видевши поклонимо се Светоме Господу Исусу, Јединоме безгрешноме. Крсту Твоме клањамо се Христе...и онда: Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо, Име Твоје призивамо... Име Твоје тепамо, што кажу деца и мајке деци, јер си претрпео Крст и смрћу си смрт уништио. То је нада наша, то је радост наша.
Био сам, браћо и сестре, с децом и оцима сведок три, ово је данас четврта сахрана. Сахрана, дивна народна реч, значи очување - шаљемо тело да га сахранимо, то јест да га сачувамо. То је словенско значење речи: хранити у земљу, а душу Господ води Себи да је тамо сахрани, да је сачува до Васкрсења. Три девојчице, и данас четврта. Александра, у Паризу, погинула у саобраћајној несрећи. Сестра њена, верена за једног младића, седела је напред, а она позади, и у судару њима двома ништа јер је Бог тако предвидео. После су се ово двоје узели, а Александра мала - отпутовала. Имала је дивне, крупне очи, једва да је имала десетак-дванаест година. Друга, Зоја-Живка, ћерчица, прва од петоро деце једног нашег пријатеља који је сада очни лекар. Ударила су је кола, а отац је стигао да је узме и однесе као очни лекар у болницу да јој узму још здраве очи, да дају неком детету. Имала је дванаест-тринаест година и крупне, велике очи. Трећа, Анастасија Дурић, владичина синовица. Чудесне очи, чудесно лице, опет је Господ узео. И четврта данас - Ања. То је руски изговор имена Анастасија или Ана. Узео је Господ Себи, узео је Себи рано да не повреди злоба срце њено.
Божија љубав је чудесна, Божија љубав је чудна, Божија љубав је крсна. Примимо је како нам Господ даје и немојмо да Њему постављамо услове. Зашто? Зато што Он жели да нас ослободи од пристрасности, страсне привезаности само за овде. Није ова земља проклета, није живот, није свет, није историја, али то није све. Зато нас подсећа Господ. Али не увек, нити увек тако чини, јер нема правила за Њега. Он је правило за све! Да узме понекад, да нас подсети да смо путници на земљи ка Царству Небеском, али путници у дому Оца свога, не у туђини.
Ања је нашла своје уточиште, и, ево, сад ми је рекао Здравко да је написала недавно писмо из Петрограда, које је мајку заболело: Једва чекам да дођем и Господ да да се смирим и спокојим у Тврдошу. Синоћ, или јуче, кад је звала са Пала, рекла је: Да дођем, мајко, само да се одморим, нећу ни књиге донети. Кажу Светитељи, каже Свето Писмо да је починак крај Господа. Не оно што је Његош рекао, као философ и песник, али помало апстрактно, ...да под твојим лоном вечни санак снивам... или ...да те у хоровима анђелским вечно појем.
Уснуће је смрт, али починак код Господа је живот. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајајуће кретање. Кажу Светитељи - то је вечни живот. То превазилази наша схватања и веровања и кретања. Једноставно, то је боравак у наручју Аврама, Праоца нашега. Боравак у наручју Бога Оца Који има у Своме наручју Сина, и Њега је послао те је постао Човек, добровољно, да би нас унаручио, да би нас пригрлио, да у Његовом наручју будемо тамо где је Он у наручју Бога Оца. Чудесна тајна и радосна тајна. Али тражи веру, тражи истрајност, тражи дуго трпљење. На дуго трпљење нисмо навикли, па сматрамо да је трпљење нешто што трпи, нешто што је мука. Не, него то је верност, издржљивост, то је стрпљење. Кад млада чека свог женика она има стрпљење, јер је љубав носи. Данас људи најмање имају стрпљења, хоће све сада и овде, хоће све да изуживају, истроше, потроше и није чудо што се наше друштво зове потрошачко. Ања је имала у себи једну жељу, носталгију, једну чежњу. То се видело и на лицу њеном, то се видело и у ономе чиме се бавила.
Нека јој Господ да покој телу у земљи, која је такође Господња. Покој души у наручју Оца нашега Небескога и нека се моли и она за нас, и Господ нека усмери наше путеве ка томе кроз овај живот са радошћу, са љубављу, са трпљењем, са надом, са вером, а не са грамзивошћу, пристрасношћу, са привезаношћу по сваку цену да што дуже живимо. Болно је када видимо како се људи отимају, чега све нема. Болно је било видети, сестре, једну нашу игуманију, када је пристала да јој одсеку ногу да би месец дана дуже живела. Мени је било тужно и болно, нисам ништа рекао, али добро, гордост људска. Али немојмо да се грабимо по сваку цену за овај живот. Немојмо ни да презиремо живот, то је исто тако грех. Ни да се разочаравамо, не треба да се разочарамо ни у шта.
Него да порасте вера наша, љубав наша, нада наша. Света Тројица светих врлина, по слици Свете Тројице: вера, нада и љубав у слици Оца, Сина и Духа Светог, Бога нашег Јединога, вечнога Спаситеља и Животодавца и Васкрситеља, Коме је слава сада и у векове векова. Амин.
БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОГ И ПРИМОРСКОГ ГРИГОРИЈА НА ОПИЈЕЛУ
Драга браћо и сестре, драги Здравко и Љерка, драги Андреје, драги наш владико и оче и драга Ања,
Прво да кажемо неколико ријечи које би биле у духу Јеванђеља које смо прочитали, у духу свега онога што смо отпјевали. А тај је дух да умјесто надгробног ридања пјевамо пјесму Алилуја, тј. с нама је Господ. И заиста, као што смо много пута имали милост и радост Господњу да искусимо заједно, истина је то да је са нама Господ.
Драга браћо и сестре, покушаћу да говорим као што би требало да говори епископ. Али морате, у ствари, не морате, али вас молим - да схватите да сам човјек, и да сам изгубио у једној личности, за овај свијет, у једном часу - и дијете, и друга, и пријатеља, и сарадника и сатрудника. Не обичног друга, не обичног пријатеља, него изврсног друга, вјерног пријатеља.
Ања Јефтић је, браћо и сестре, име. То име има свој значај већ сада, а имаће га и у будућности, у нашој култури, у нашој просвјети. За нас у Цркви то неће бити само значајно име: за нас је то свето име. Света дјевојка. И то вам свједочим као њен исповједник. Много ми је тешко да говорим зато што знам да ће ми она рећи: Опет се ниси добро припремио. И сада ћу стварно признати да нисам спреман. Нећу се изговарати и говорити како сам добро импровизовао, како сам се снашао. Али морам рећи и пренијети вам, као онима који као и ја данас тугују што нам одлази вјерни друг, дивни пријатељ, света душа, морам вам пренијети наша посљедња три разговора.
Један је тај да ми је прије три-четири дана рекла како не може да издржи, како не може да објасни каква је то друга реалност, каква је то друга стварност, други свијет у коме се нађе када оде у Стару цркву у Сарајеву, коју је много вољела. Рекао сам јој да ми објасни, ако може, шта то доживљава када оде тамо. Рекла је да није могуће.
Други разговор је био о томе како је искрено написала критику неког филма, па јој је неко приговорио да не може жена бити тако велики интелектуалац. А ја сам јој рекао да може зато што она живи у Христу и са Христом.
Трећи пут, позвао сам је телефоном да нам нешто учини. Као што нам је непрестано чинила: исправљала наше текстове, уређивала наше часописе, лекторисала све што смо писали, поправљала, дорађивала и никада, никада није рекла не могу и нећу. Једино што је питала - до када то треба да буде готово? Када сам је, дакле, позвао, мало је заћутала, а ја сам упитао: Зашто ћутиш, да ли се љутиш што те зовемо само када нам је нешто потребно? А она је рекла: Владико, сваки Ваш позив у мени изазове потрес, Ви сте мој владика!
Зачудио сам се овим ријечима. Нисам знао шта оне значе. Данас знам, јер овај разговор са њом, и пред њом, и пред вама, браћо и сестре, за мене је прави земљотрес! Зато што је била душа, биће, које се само једним достојним именом може назвати, и само се један израз, чини ми се, нашао којим бих могао описати њен живот овдје на земљи а то је - срна у изгубљеном рају. Сав њен живот је био чежња за Богом. Чежња за рајем. Чежња за оним мјестом и временом у коме нема бола, ни туге, ни уздисања.
Зато је данас заиста довољно рећи само: Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Да се за нас молиш, мила сестро, пред Лицем Онога Кога си највише вољела! И више пута смо причали о томе да ли постоји тај женик који ће испунити све твоје чежње, и све твоје тежње, и увијек ми је негдје у подсвијести било јасно да га нема. Но, заборављао сам да има Један! И некако опет несвјесно, у једној ријечи сам ти одговорио на то питање да ли има љубави без бола: рекао сам ти да само једна љубав не боли, а то је она љубав којом нас Христос воли. Зато си без бола и отишла Њему. Зато ћемо и ми данас, умјесто надгробног ридања, пјевати и пјевамо пјесму: Алилуја! Зато ћемо пјевати: Христос Васкрсе! Зато ћемо рећи да је још једном потврђено да си уистину носила право име: Ана, Анастасија.
Да Бог да утјеху твојим родитељима, који су свакога трена, свакога часа треперили над тобом. А овај израз треперили је твој омиљени израз! Да Бог д снаге твом брату, кога си вољела највише на свијету! Да имаш благослов свог владике Атанасија! И да знаш да су данас овдје многи твоји пријатељи! Да данас многи који нису овдје тугују и не могу да вјерују, да си отишла, да одлазиш тамо, у наручје Христово!
Како је тако тиха и кротка дјевојка стекла толико пријатеља за тако кратко вријеме? Могуће је одговорити једино тиме што је тако и толико љубила Христа, Бога нашега. Зато је, браћо и сестре, и драги родитељи наше Ање, и драги Андреје, и драги њени пријатељи, данас за нас важно чути и важно запамтити да смо благословени сваким тренутком који смо са њом провели.
Да Бог да вама утјеху, а њој је припремљено мјесто покоја! Да Бог да да у своме Тврдошу почива у миру, а да са Светим Ангелима служи Господу и моли се за нас и данас, и у вијекове вијекова. Амин.
Бесједа на опијелу, проф. др Миленка Пикуле, декана Философског факултета у Источном Сарајеву
СА САЈТА ФИЛОСОФСКОГ ФАКУЛТЕТА У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ
Ања је цијелим својим бићем (била) душа, цијелим бићем чувствитељна. Њена суптилна емоционалност, са којом је прилазила цјелини стварности, била је бесцјена: кад год би нас труд житејских брига отргнуо од ероса и етоса хришћанства, кад год би нам срца отврднула у замешатељству грешне свакодневице, имали смо Ању: њена осјетљива душа би нас просто вратила у „трепет" и тананост „душе хришћанке". Њена незлобивост је била незлобивост пустињака и отачких апофтегми: Ања просто није примјећивала људску сујету и гордост, јер их она није имала: њој је (било) немогуће да у себе прими злобу свијета. Ања је (била) наш Аљоша Карамазов.
Ања је цијелим својим бићем (била) Ромејка: њен свијет се простирао од старе „Руси", преко Великог Трнова и Ресаве, све до и од Константинопоља. У њеном свијету је Ареопагит био присутнији од лаке забаве данашњице: а преводи старца Исаије живљи од индустрије заборава. Чак је и њу Ања схватала само у оној мјери у којој су се у њој налазили трагови запретеног Логоса: у ушима су нам и даље њена тиха пјенија у којима су се плеле предањске, Христочежњиве и Христочежнутљиве ромејске мелодије, које је она налазила и препознавала, које је појући миловала као одјеке још старијих, библијских напјева. Русија, њена скаска, њено сњеговито мачтаније, била јој је извор невјероватног надахнућа - из ње нам је написала два писма-слике-путописа, која одсликавају колико је само танана била њена душа, колико је потресно чувствовала висине и амбисе словенско-ромејског човјека. Њена вољена Херцеговина, њен Тврдош у камену и винограду - све су то за њу (биле) епифаније ромејства, једне свагда живе politia -е и politevma -е наше Ање.
Ања је цијелим својим бићем служила Цркви, цијелим својим бићем била посвећена Њеном јединству. У ова смутна времена, она је својом Христољубивом личношћу спајала Бањалуку и Пале, Београд и Фочу , Херцеговину и Босну, Србију и Републику Српску : она је, можда то и не схватајући, све нас окупљала око Христа, чинила да заборавимо на своје сујете, да се, угледајући се на њу, предамо служењу Цркви. Њој ни један подвиг није био тежак и незамислив; за њу нису постојале несавладиве препреке, ако је требало да нас сабере. А ми смо, гледајући је, могли само да незнавено слиједимо њеним тра говима, да јој се нађемо при руци. Ипак, Ањину преданост јединству цркве не треба схватити као било какав релативизам: напротив, цијели њен живот је (био) позив на стварни дијалог љубави и истину која можда „боли", али и ослобађа.
Ања је цијелим својим бићем - наша. Често овештала и скоро бесмислена фразеологија о „браћи и сестарама у Христу" код ње је била најживља стварност: она нам је била не само пријатељ, не само сарадник, она је (била) цијелим бићем у Христу и зато цијелим бићем наша сестра у Христу.
„Васкрснућемо, ваистину ћемо васкрснути". А они од нас који се удостоје Царства и Аврамовог наручја, видјеће тамо Ању.
Владан Бартула - Дарко Ђого
О АЊИ- СНЕЖАНА ЈЕЛИСИЈЕВИЋ
Драги у Христу Оче Атанасије,
Ево, никако да Вам напишем. За Ањину погибију сам чула у петак, дан погреба. Требало је средином децембра да се сретнемо, спремила сам јој неке копије које су могле да јој буду занимљиве за израду магистарског, случајно сам на нешто наишла, па је договор био да се видимо кад дође, и најзад седнемо и поразговарамо. А у време њеног пострадања ја сам баш мислила на њу, како ћу је изненадити још неким материјалом, који сам наредног дана желела да јој ископирам... и у петак, ујутру, добијам поруку, као да ме је неко маљем ударио по глави... хтела сам и у госте први пут да је позовем. Дописивале смо се док је била у Русији. Сад сам прегледала и неку нашу преписку, последња писма. Не прође дан да не мислим на њу, и, наравно, туга је ваљда неминовно осећање, али и некакво уверење да је то девојче нашло спокој. Заиста је у њој било нечег „не от мира сего", и нечег недосезивог, неприступног, далеког... не знам другачије да изразим, а, опет, нешто тако детиње, сасвим друга особа када се насмеје, право детешце. Последњи наш сусрет је био на сајму књига, изненадила сам је, сусрет неочекиван, и тако ме загрлила, тако ми се обиснула о врат, тако стегла, као неко детенце да ме је загрлило. И мени до данас стоји та копија за њу на столу. Како је лепо писала, умела добро да запажа. Била је неку рецензију писла једне књиге коју је купила у Русији, па ми је била послала. И то су наша последња писма, до планираног сусрета. Ето, не прође дан да је се не сетим.
Тог петка сам помислила, Боже, како сад свет да настави да постоји без ње, али је Свемудар Творац и добро сте рекли, узео ју је да злоба не повреди њено срце. Како је то добро речено.
Вечнаја памјат драгој Ањи.
Чекала сам да бар неки дан прође после овог потреса и да Вам јавим да је отац Михаил Желтов још пре неколико дана послао један свој рад и замолио да пошаљем Вама и Владици Иринеју. Ја ћу Вам га послати одмах за овим писмом. А и Владици Иринеју.
Праштајте за све.
Свако добро од Господа.
Снежана
У СЈЕЋАЊЕ
АЊА ЈЕФТИЋ
(1980-2008)
У Источном Сарајеву је 20.фебруара 2009. године у амфитеатру Филозофског факултета одржана комеморација поводом упокојења Ање Јефтић, која се представила у Господу 11. децембра 2008. године. Ањине колеге, професори и асистенти, у присуству епископа захумско-херцеговачког и приморског Григорија, њене породице, пријатеља, свештенства и студената још једном су се опростили од своје вољене колегинице, сатруднице и пријатељице.
Ања нас је поново све сабрала у љубави - на једном мјесту, у име Господње и у своје име. Након уводног обраћања декана Филозофског факултета проф. др Миленка Пикуле, који је са пажњом и срдачношћу дочекао Ањине најближе -достојанствено и с љубављу, уздрхталог срца и благом ријечју о Ањи су говорили проф. др Бранко Летић, доц. др Ранко Поповић, проф. др Јован Делић, мр Стојан Шљука, асистент Владан Бартула и, на крају, Ањин духовник епископ Григорије. Свако на свој начин, онако како су најбоље знали и умјели, свјесни да су ријечи немуште и недовољне да на прави начин искажу све оно што она јесте у нашим срцима, у нашим мислима и у свему око нас. 
тонски запис говора проф. др Миленка Пикуле
Топлим и дирљивим ријечима је о Ањином животном и професионалном путу, њиховом првом сусрету, заједничком раду и о томе шта је значила за своје колеге и студенте проговорио њен предметни професор Бранко Летић. У свом брзом животном лету, у журби према небеској вечности, Ања Јефтић кратко се зауставила овде, код нас, тек толико да се уверимо како „кућу кућом чине ластавице" и запамтимо псаламску опомену да су „дани човјечији као трава и као цвијет у пољу (..) Ања је била и наша нада и наша снага и наша лековита утеха: топлом речју и срдачним загрљајем она је, као у хришћанскј мисији, преузимала на своја плећа део наших туга, брига и обавеза (..).
Колико ми је данас пусто што нисам умио макар још мало да помјерим границу бесмисленог, испразног реда „и да потражим ријеч која би те пронашла и препознала". Никад ни у чијим очима нисам видио толику радост сретања, никад такву устрепталост душе која је обичној људској ријечи давала смисао и топлину празника - рекао је, између осталог, доц. др Ранко Поповић у искреном и лирски потресном писму без адресе.
На себи својствен начин - луцидно, брижно и очински - о Ањи је бесједио и проф. др Јован Делић. Ању сам тако доживљавао, као дио неког свогa свијета,биће које одувијек знам и увијек желим да сретнем, да се на њеном лицу, осмијеху и погледу крупних очију мало огријем (..) Имала је и знања и љубави за свој посао и носила Христа у срцу(..). Ању сам познавао барем стотину година,сеоба има,смрти нема.
тонски запис говора проф. др Јована Делића
Са пажњом о Ањи је говорио и њен колега Стојан Шљука. Ањино интересовање за више научних области и људских дјелатности говори о пуноћи њеног младог и њежног бића. Њена љубав према философији је дубоко везана са хришћанским поимањем свијета (..) А то може само неко ко у свом срцу има Логос љубави (..)
тонски запис говора мр Стојана Шљуке
У свом слову о Ањи Јефтић Владан Бартула, колега и пријатељ, истакао је - онако како то умију самo они који су је истински познавали - да је она у себи носила Царство небеско, које и није ништа друго већ љубавна заједница Бога и човјека и човјека са другим човјеком. То Царство је пројављивала овдје на земљи, у историји, својим дјелима га свједочила у овом пропадљивом свијету, који је изграђивала и за који се борила (..) Због тога треба да заблагодаримо Господу што нам је дао једну такву личност и што је са једном таквом личношћу украсио свој свијет, свој космос (..).
тонски запис говора асистента Владана Бартуле
И колико год покушавали да ријечима дотакнемо и уобличимо Ањино кратко постојање на овом свијету и међу нама - остајемо, по ко зна који пут, нијеми и немоћни пред тајном њеног бића. Ту немоћ и немуштост,баш као и љубав оне која их је ту сабрала, осјетили су сви који су се окупили 20. фебруара у амфитеатру Филозофског факултета у Источном Сарајеву. И зато, како на крају рече Ањин духовник епископ Григорије, проникнувши најдубље у душу свог духовног чеда - тако су лијепе и иситините ове ријечи (..) али њене очи већ нас гледају из вјечности и зато је недоречена прича о њеном животу....
Да подари Господ да ову причу једног дана наша Ања доприча, кроз ретке које нам је оставила и које ћемо, ако буде воља Његова, ми једног дана читати.
тонски запис говора епископа Григорија
Данила Јелић
Годишњи парастос Ањи Јефтић
Манастир Тврдош. Данас, 12.децембра 2009. г., након Свете Литургије, у манастиру Тврдошу служен је годишњи парастос Ањи Јефтић. Том приликом освештан је и надгробни крст на Ањином гробу који је израдио академски сликар Ристо Вујиновић. Светој Литургији и помену присуствовао је велики број Ањине родбине, пријатеља, сарадника, свештенства и монаштва Епархије ЗХиП; који су посвjедочили да Ања никада неће ишчезнути, како из Божијег, тако ни из нашег сјећања.
Нека би је Бог даровао Царством Својим и учинио њен спомен вjечним!
Бања Лука. Поводом годишњице упокојења наше драге Ање Јефтић у Бањој Луци је 12.12. 2009. године, за Ањине пријатеље, родбину и све оне који нису били у могућности да присуствују помену на гробу у манастиру Тврдош - служен парастос у цркви Успења Пресвете Богородице на Кочићевом вијенцу. Још једанпут смо се освједочили да је у протеклих годину дана Ања у нашим срцима, мислима и сјећању једнако жива и присутна као и прије свог пресељења у Царство Небеско. У љубави нас је молитвено поново сабрала, тихо и достојанствено, истовремено у болу и радости. У болу - јер у овом земаљском животу физички више није са нама, и у радости - јер смо са њом сваки дан кроз Господа Нашег Исуса Христа, чекујући коначан сусрет пред престолом Свевишњег.
Нека јој Господ подари вјечан помен и Царство Небеско!
Пјесничко вече у част Ање Јефтић
У недељи жена мироносица, 19. априла 2010. године на Филозофском факултету у Источном Сарајеву одржано је пјесничко вече у част Васкрсења Христовог и наше сестре и колегинице, асс. Ање Јефтић. Ањи смо говорили поезијом, како нашом тако и њеном, коју нам је оставила да се радујемо и вјечно сусрећемо...
У првом дијелу програма, након бесједе у спомен Ањину и жена мироносица, наступио је хор Филозофског факултета представивши се васкршњим пјесмама, псалмима и етно музиком. Између хорских наступа говорена је поезија Рајка П. Нога, Ање Јефтић, Десанке Максимовић, Григорија Богослова, као и пјесме написане Ањи у част, епископа херцеговачког Григорија, Владана Бартуле и Дарка Ђога. Поред тога, прочитани су дијелови Ањиних писама из Русије којима се она обратила присутнима рекавши ''да наше словљење треба да прерасте у слављење Онога који је изнад сваке славе.'' Препуну читаоницу Филозофског факултета посебно су обрадовали гости (Православни Грци) са Кипра. Други дио програма обиљежен је њиховим наступом, тачније наступом византијског хора, који се представио са четири пјесме, гдје су учесници вечери могли да чују изворни византијски мелос. Уз звук класичне гитаре, а у част своје колегинице, присутнима су своје стихове говорили и млади студенти-пјесници, употпунивши тако поетско вече.
Владан Бартула
Епископ Григорије - Зима
Владан Бартула - Ваведење
Дарко Ђого - Илијиног брда пјесникињо
