Уснуо је у Васкрслом Господу,
благовјесник Истине Божије
и вишедеценијски пастир страдалног народа Божијег у Светосавској Херцеговини
игуман Манастира Добрићево
(1924. + 2009.)
Обавјештавамо сву своју духовну сабраћу, пријатеље, доброжелатеље и све оне који су познавали Архимандрита о. Симеона Биберџића да је овај часни отац наше Цркве и врли посленик на њиви Господњој, након краће и тешке болести, само пар тренутака након што се посљедњи пут у земној Цркви причестио Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа, дана 20. септембра у недјељу уочи празника Рођења Пресвете Богородице, прешао у Царство Небеско, да се у њему и ближе и присније причешћује Оним за Кога, и у Чије Име је и живио.
са својом у Христу паством
Ада Разоритељ,
Васкрсли Спаситељ,
Аманет ти даде;
Славу Његову,
Истину и правду,
Милост и доброту,
Еванђељем живим,
Оче да свједочиш и Благу Вјест шириш,
Небеса са земљом 'Ерцеговом мириш!
Добри Пастир Аво, и рјечи Његове,
Опредјелиле су сав твој живот свети,
Блажени, од рода нашега узети,
Ревностан и чтован, цјелој пастви мио,
И јеси се Оче, вала наслужио!
Ћутањем си к'о лав рик'о у пустињи,
Ево, сад' узлијећеш Богу у тишини,
Владици у Вјечност кроз службу Свештену,
Светац те је један рукоположио,
Крст си у логору са другим носио,
Иди Њима Старче, нек' и нас помену!
јереј Данило Дангубић
У Дан Васкрсења, Свету недељу 20.септембра, а у претпразништву Празника „начала нашега спасења", Рођења Пресвете Богородице, након Свете Литургије, причешћен Светим Христовим Тајнама, умивен Благодаћу Васкрслога, мирно се упојио наш старац, херцеговачки духовни горостас, архимандрит Симеон Биберџић, у 86.години живота. Ових пар редова њему у спомен, а у знак части и дивљења његовој жртви шездесетпетогодишњег непостиђеног служења Олтару живога Бога започињемо управо ту, на крају пута, које бивајући Нови почетак заправо својим свјетлом обасјава сав старчев живот , сходно на почетку наведених ријечи писца Посланице Јеврејима. Свакодневне молитве које је старац узносио у Службама Божијим, оне за „миран и непостидан крај" испунио је Господ, остављајући свима нама да у старчевој кончини окусимо слатки укус побједе, и да се увјеримо да пред Христом и онима који су Његови умире смрт, и рађа се у њима Живот, Нови, Бескрајни.
Са ове тачке све у животу нашега оца Симеона добија прави смисао. Данас, када се херцеговачким кршом, као и цијелим свијетом од Америке до Аустралије, проноси вијест о његовој кончини, сви који Бога и Цркву Његову воле осјећају тугу , али и велики понос. Како је само дивно имати човјека међу собом о коме ни непријатељи немају лошу ријеч, и који је био непрекидни свједок Мира, помирења Неба и земље, мира и добре воље међу људима, свједок Богочовјека. Будући истински мученик савјести, и страдалник, и затвореник, и прогнаник у животу, данас засигурно у сусрету са Светима, са својом мученом и убијаном породицом, доживљава оно о чему нам говори Св. Апостол, „ мени је живот Христос, а смрт добитак"(Филипљ.1.21)
Замонашен је 1942. Год. У Цетињском Манастиру, рукоположен за свештеника од стране св. Јоаникија свештеномученика, Митрополита Црногорског. Исте године нови , још голобради духовни Отац остао је сироче, јер су његови родитељи Петар и Боринка, његова браћа и сестре, били побијени - Петар у Стоцу, остали у Јасеновцу. Остао му је само брат Василије(који се упокојио прије пар година). Вјероватно је и тај губитак у младом свештеномонаху пробудио , па онда и продубљивао жеђ за небеским, непотрошивим очинством које Бог дарује кроз Сина свога. Служио је у Стоцу , мјесту свога рођења, од те 1942. Па све до 1992.дакле равно 50. година, и у народу столачкога краја по свему био и остао личност која је обиљежила једно вријеме. Можемо само покушати да себи представимо шта је за једног осамнаестогодишњака значило то да буде и постоји „на страшном мјесту", да преживи нацистички логор(заробљен 1943. ослобођен 45.), и да служи у мјесту у коме је рођен, у смутном бољшевичком времену, гдје су толики хтјели да га саплету. Ријетко је причао о невољама, о прогону, тек понекад, успут , сазнавали би понешто од њега...о малој подстанарској соби у којој је живио након рата, крађама одежди, испитивањима, понижењима. И та би се прича као по правилу завршавала осмијехом и лаконским изјавама попут „некад било , сад се спомињало, пусти" и сл.. Имена оних који су му учинили нажао никада није говорио. Са људима је комуницирао једноставно, помало старомодно за наше вријеме и схватање комуникације. Старцу је важно је било свакога поздравити, пружити руку, упитати за здравље. Био је безметежан човјек, крајње једноставан у савјетима. Сведочио је ставом више него покретом, и ћутањем више него ријечју. Волио је Службу Божију, нарочито Св. Литургију, и није пропуштао прилику да служи. Исповиједао је много људи, свештеника и лаика, нарочито у периоду од 1992.када је , након кратког боравка у Манастиру Острогу, на управу преузео манастир Добрићево код Билеће. На исповијести је био благ и благоразуман, шкрт у савјетима. Био је један од великих добротвора нашег Богословског Факултета у Београду, ктитор Цркве на Шћепан Крсту код Стоца, обновитељ добрићевске Обитељи. О . Симеон није желио да фасцинира, нити је говорио сензационалне, велике мисли . Све је било"без преше"како је волио да каже, тј. благо, мирно и лагано, баш као и његово упокојење, и рођење за Вјечност.
Сахрањен Архимандрит Симеон (Биберџић)
У понедјељак 22. септембра, на Св. Јоакима и Ану, у Манастиру Добрићево је поводом упокојења Архимандрита о. Симеона Биберџића служена заупокојена Литургија којом је началствовао Владика Захумско-Херцеговачки и Приморски Григорије, а по завршетку службе, током читавог дана, стотине вјерника, пријатеља, сродника и познаника блаженопочившег старца прошле су кроз Манастир Добрићево, са жељом и намјером да се опросте са њим и посљедњи пут узму његов благослов.
Истога дана, са почетком у 17 часова, у Добрићеву је служено свечано опијело којем су прсуствовале стотине старчевих пријатеља, познаника, сродника и духовне дјеце, пристиглих том приликом не само из свих градова наше епархије, већ и из многих других градова Србије и БиХ, као и из иностранства. Опијело су служила шесторица Епископа: Митрополит Николај Дабробосански, Еп. Василије Зворничко-Тузлански, Еп. Теодосије Липљански, Еп. Николај умировљени Аљаски као и двојица домаћих Епископа, Вл. Григорије и Вл. Атанасије. Владикама је саслуживало око седамдесет свештеника и свештеномонаха, како из наше тако и из суседних братских епархија: Зворничко-Тузланске, Дабробосанске, Црногорско-Приморске и др. По завршетку опијела, вјернима се бесједом обратио домаћин Вл. Григорије, а након тога је старчево тијело похрањено у крипту капелице посвећене Св. великомученику и чудотворцу Георгију, крсној слави блаженопочившег о. Симеона, недавно подигнутој у порти Манастира Добрићево. Присутнима, али и самом старцу, тада се краћом бесједом обратио и Вл. Атанасије, након чега је за све постављена трпеза љубави у порти Манастира.
фото галерија Четрдесетодневни помен
Архимандриту Симеону (Биберџићу)
(1924+2009)
Данас, 30. октобра 2009. лета Господњег, када наша Црква прославља Светог пророка Осију и преподобног мученика Андреја Критског, одржан је четрдесетодневни помен упокојеном архимандриту Симеону, некадашњем игуману манастира Добрићево. Служена је заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах манастира Тврдоша Димитрије (Рађеновић) уз служење свештенства и монаштва Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске и гостију из других Епархија.Послије Свете Литургије у крипти капеле Светог великомученика Георгија ,који је и крсна слава блаженопочившег о. Симеона, служен је парастос. После беседе протојереја-ставрофора хаџи Миленка Спрема, присутни народ се сабрао око припремљене трпезе љубави, а овај сунчани дан у Херцеговини који нам је дао Господ украшен је и сјећањем на љубав, доброту и чисто срце које је имао наш отац Симеон.Нека је вечан помен нашем Старцу Симеону. Бог да му душу прости и дарује Царство Небеско.Амин.
Вече сјећања блаженопочившем Игуману добрићевском
Архимандриту Симеону (Биберџићу) одржано у Билећи
У дану када наша Света Црква прославља Светог Симеона Мироточивог 26./13. фебруара 2010. године, а у петак друге Недјеље Часног поста, Билећани су се сабрали да заједно са свима који су те вечери пристигли и из других крајева наше Херцеговине, поново оживе сјећање на многовољеног и поштованог Старца и вишедеценијског Херцеговачког духовника, блаженопочившег Игумана манастира Добрићево, Архимандрита Симеона (Биберџића). Одмах се могло запазити оно што сви тако често и свједоче, да је Старац и даље живо присутан у срцима свих, и да његова свијетла успомена има неизбрисив и жив траг у душама свих оних који су га познавали и искрено вољели...
Ово вече које је у потпуности било посвећено блаженој успомени на нашег драгог Оца Симеона, организовано је великим трудом, а прије свега искреном љубављу, завичајног клуба“Освит“ из Билеће на челу са предсједником удружења Миодрагом Хрњезом Љумом, које од самих својих почетака има благослов и у свему савјете блаженопочившег Старца.
Читаво овај догађај се најприје може описати као један огроман излив емоција и љубави и поштовања коју овај народ и послије његовог упокојења носи и данас сасвим непромјењиво пема Оцу Симеону. То се могло јасно закључити слушајући име блаженопочившег Игумана Добрићевског које је уткано у стихове пјесама које су ове вечери рецитоване, пјеване уз гусле, па чак удјенуте и у нашу чувену Херцеговачку гангу. Аутор већине пјесама је сам, горепоменути, оснивач и предсједник овог до сада веома плодотворног и запаженог удружења, које иза себе између осталог има и издаваштво Билећких новина које излазе редовно већ скоро пуну годину дана, и имају велику читаност.
У вечери су нарочито била заступљена дјеца која су у времену земаљског живота блаженопочившег Старца често бивала поред њега и коју је он посебно волио. Ту је био Црквени хор „Свети Сава“ из Билеће, дјеца из основних и средњих школа, а најмлађи учесник је имао напуњену тек 5-у годину. Свакако, незаобилазно је напоменути билећке прваке на гуслама који су такође узели учешћа у вечери, затим пјеваче изворне пјесме и ганге, као и друге.
Све у свему, вече је протекло у атмосфери која ће се дуго памтити са нескривеном жељом да се тако нешто треба неминовно и поновити.
Срђан Милошевић
