Напиши свој стих | Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Поштовани посјетиоци сајта Епархије ЗХиП,

На основу ваших приједлога и сугестија, покренули смо нову рубрику на нашем сајту под именом "Напиши свој стих". Намјера нам је да , на тај начин, подстакнемо талентоване за поезију да "напишу свој стих"; о нашој Цркви, епархији, парохији, храму, манастиру, светитељу, вјерном...
Обзиром на велику посјећеност сајта Епархије ЗХиП, то би сигурно била прилика да ваши радови и ваш таленат буду доступни ширем кругу читалаца. Најбоље од ваших радова предложили би редакцији "Видослова" за објављивање у часопису, као и уредницима посебних тематских монаграфија из наше Епархије. Уколико се прикупи довољно квалитетних радова у наредном периоду, размислили би и о издавању засебне књиге поезије са вашим радовима.
Радове можете слати на маил адресу нашег сајта : sajt@eparhija-zahumskohercegovacka.com

Уредник

У наставку објављујемо већ пристигле радове:

Пред моштима Владике Леонтија

Далеки хук

старих времена,

осећам му дах.

Речит мук

наших бремена,

дише предака прах.

Ту је њихова сена,

не утвара ни топот страшан,

но лице пуно радости

и дах издашан.

Стари долазе пуни младости,

подижу се из гроба умрли,

а зашто смо ми суморни.

Они живи,

а ми утрнули.
Они нису,

а ми уморни.

Над одром стајах као слика,

срце оживе кад видех Прволика!

Жив и весело му лице,

милује и лечи ми тела

и душе модрице.

Теши ме бодри и говори,

као кад вода ромори.

У плаво се све претвори

и овај дан сиви.

Нећеш умрети роде!

Опет ево смо живи!

Владика Григорије,
17. децембра 2009.

Звона

Док гледам у небо

Тамно и бескрајно

Ја видим јагње и младог пастира

У руци му фрула

И као да је даје

А на фрули дјетелина са четири листа

Чујем звуке те предивне флуре

Док срце моје у жару блиста

Пастир пјева

Он се и радује

Због дјетелине са четири листа

Дјетелина паде с пастирове фруле

И додирну звона Мостарскога Храма

Настаде пјесма Црквених звона

Јави се свјетлост

Нестаде тама

Помози нам Боже

Да Мостар милује

Небо над Црквом Свете Тројице

Као што Гацко милује клиње

И Христа рука Богородице

Нека људи имају вјере више

Као што кроз срце протече крви

Нека Бог у срцу и души

Увијек и искрено

Буде први

Нека се живот Неретвом кити

Нека је ведар, добар и дуг

Нека се чује

Глас у долини

Мостар је Шантићу

Био друг

Ја видим у бараци јагње мало

Док плови по Мостарској млијечној стази

Прати га хор Црквених зова

Док с неба пастир

На њега пази

Нека вјера душу милује

Уз благослов Свете Тројице

Нека живот земљу додирује

Уз вјерност Богородице

Хвала ти Боже на овом дару

Који си ми срцем дао

Да видим свјетлост у овом дану

Као што сам пјесмом знао

Зоран Драгичевић,
Требиње

Васкрс Саборног храма

Окађена Небом, далеко од таме,

Душа ће ти српска у сретање поћи,

Гдје распети болом, о свештени храме,

Још темељи твоји сијају у ноћи.

У људима мржња убила те клета,

Газећи те светог, без стида и срама,

На Христовом Крсту зато данас јесмо,

Ми распети с тобом, ти распет у нама.

О, нема те више, али твој ореол,

Нестореним сјајем још у нама блиста,

И наше ће душе подићи те опет,

Да градећи тебе, дарујемо Христа.

Из тамнице мрачне, кад нас вјера пусти,

У последњем чину голготске нам драме,

Кад на наше боли завјеса се спусти,

Над Мостаром , Свети, заблистаћеш храме!

Милош Ернаут,
Бања Лука

Обновимо Храм обновимо Мостар

Украс земље Херцегове
Саборна је црква била
Сад' нас са свих страна зове
Пуноћа је да се зида

Господу се помолимо
Воштаницу прислужимо
Назидајмо једни друге
Обновимо храм – обновимо Мостар

Поред сунца и бехара
Старог моста и Неретве
Символ нашега Мостара
Храм је Тројице пресвете

Господу се помолимо
Воштаницу прислужимо
Назидајмо једни друге
Обновимо храм – обновимо Мостар

Зидајући Цркву б'јелу
Новим вином и дјелима
Покајања и љубави
Постанимо радост свима

Господу се помолимо
Воштаницу прислужимо
Назидајмо једни друге
Обновимо храм – обновимо Мостар

Свештеник Радивоје Круљ,
парох мостарски

ПОЕЗИЈА
јереј Данило Дангубић

КНЕЗУ ПЕСНИКА

ПРЕД ЊИМ СЕ ЗЕМЉА МРВИЛА,
ЗА ЊЕГА ПЕХАРИ ДИЗАЛИ,
ЗА ЊИМ ЈЕ МАСА ХРЛИЛА,
ЗБОГ ЊЕГА НА ВРЕМЕ СТИЗАЛИ.

ОД ЊЕГОВИХ РЕЧИ СУ ПУЦАЛИ,
НА НОГАМА СУЖАЊА ОКОВИ,
ПРЕД ЊИМ СУ МУДРИ МУЦАЛИ,
И ЊИМЕ ПРЕСТАЈАЛИ РОКОВИ.

ОДОЗДО СУ ГА ГЛЕДАЛИ,
СМРТНИЦИ НЕВЕШТО ЛАСКАЛИ,
ЊЕГОВОЈ МАШТИ ПРЕДАЛИ,
СВЕ ШТО СУ ИМ ЖИВОТИ САТКАЛИ.

НЕКУЛТУРНИ БИ СЕБЕ ПРЕЗРЕЛИ,
КАД БИ СЕ СА ЊИМ СУСРЕЛИ,
И СЕДИ СТАРЦИ НЕЗРЕЛИ,
ЊИМЕ БИ НА МАХ ПОСТАЛИ.

РАЂАЛИ БИ СЕ ОПЕТ НЕКИ,
НЕКИ ПАК, НАНОВО МРЕЛИ,
У ЊЕГОВОГ МАСТИЛА РЕКИ,
ПРОСТАЦИ И КАВАЉЕРИ.

У ЊЕГОВЕ РЕДОВЕ СТАЛЕ СУ,
БЕЗБРОЈНЕ СРЕЋЕ И ТУГЕ,
ПРЕД ПЕРОМ ЊЕГОВИМ ПАЛИ СУ:
ЦАРЕВИ, ПРИНЧЕВИ, СЛУГЕ...

ГОРДО ЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ ХОДИО,
НОСЕЋИ БЛАГОСЛОВЕ СВОЈЕ,
МИРИО И РАТОВЕ ВОДИО,
УМЕО И ВИШЊЕГ ДА ПРИЗОВЕ!

А НЕГДЕ У ДНУ БИЋА СВОГА,
ЧУВАО ТАЈНЕ: СМИСЛА, СВЕТА,
ВЕЧНОСТИ, СМРТИ, ЉУБАВИ, БОГА...
НА СЈАЈУ СВИЈИХ ЕПОЛЕТА:

-ИСПИСИВАО ЉУДСКЕ СУДБИНЕ,
-ОСЛИКАВАО ДРУГЕ СВЕТОВЕ,
-ОСВЕТЉАВАО ТАМНЕ ДУБИНЕ,
-ПРАТИО ВЕЧНЕ ЛЕТОВЕ...

...

...И СВЕ ЈЕ МОГ'О, И СВЕ ЈЕ ХТЕО,
И НИГДЕ КРАЈА ЊЕГОВОЈ МОЋИ,
У СВАКОЈ ТВАРИ СЕБЕ ЈЕ СРЕО,
КРОЗ СВАКИ АТОМ УСПЕО ПРОЋИ!

ДРУГИ РАЗРЕД ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ,
НА ДАН ДОЛАСКА
ЈОВАНА ДУЧИЋА НА ЦРКВИНУ, 2000.

ОТАЦ СИМЕОН

Ада Разоритељ,
Васкрсли Спаситељ,
Аманет ти даде;

Славу Његову,
Истину и правду,
Милост и доброту,
Еванђељем живим,
Оче да свједочиш и Благу Вјест шириш,
Небеса са земљом 'Ерцеговом мириш!

Добри Пастир Аво, и рјечи Његове,
Опредјелиле су сав твој живот свети,
Блажени, од рода нашега узети,
Ревностан и чтован, цјелој пастви мио,
И јеси се Оче, вала наслужио!
Ћутањем си к'о лав рик'о у пустињи,
Ево, сад' узлијећеш Богу у тишини,
Владици у Вјечност кроз службу Свештену,
Светац те је један рукоположио,
Крст си у логору са другим носио,
Иди Њима Старче, нек' и нас помену!

2009.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈE

Ако су ти пјевали и славословља плели,
„Твоји из твога стада и други који то нису“,
Ако неки нису умјели, а то су хјтели,
Наумих и ја да промуцам твом светопису,
Ако и ја будем неук и невјешт преосвећени,
Спјевати нешто што би личило на те,
Иако сам дрзак, ипак опрости мени,
Ја сам трогодишњак-нека ме схвате, три године твоје,
Епископе, вршњаче, и свих трогодишњака брате!

Христа познасмо и Павла смо знали,
Ерцеговина памти Тита и Климента,
Радошћу су је обрадовали Растко, Данило и Стојан мали,
Цвјетови миомирисни Хришћанског свјета.
Епископовали су овдје и Леонтије, Петар...
Гријехе земљи овој спирали и били њене змије...
Олујно Дух Свети наједном кроз страшни вјетар,
Војвоству Савином посла тебе Атанасије,
Илијо дана оних,
Ноје нашег брода, Учитељу многих,
Апостоле рода!

Труд, борбу, смјелост и подвиге твоје,
Инат, строгост, вику, прекоре и слова...

Богоносни, ко ће заборавит', ко је слијепац код очију за прегнућа ова?
Литургије служиш, Богомоље градиш,
Апостоле нове мукама порађаш,
Господа призиваш док виноград садиш,
Обнављајућ' Тврдош дланове рањаваш!
Духоношче, земљу си нам пробудио снену,
Адама Новога тумамачивши писмо,
Ради Христа праштај овоме племену,
И то што те таквог недостојни бисмо!
Теодорова Субота 2010.г.Г

Песме
Вања Димитријевић,
вероучитељ из Новог Сада

ПРИЧАСНИКУ СВЕТЛОСТИ БОЖИЈЕ

Причасниче светлости Божије,
Ти, што славу тражио ниси,
Понеси са собом и љубав нашу
Молитвом својом и нас узвиси.

Причасниче светлости Божије,
Када си кренуо све је засјало,
У позну јесен када опада лишће
Цвеће је земљом и небом цвало.

Причасниче светлости Божије,
Ти, што тугу у радост претвори,
Врати се своме вољеном Сунцу
Двери српске без страха отвори.

Причасниче светлости Божије,
Проповед твоја и даље траје,
Тако тиха реч, а далеко чујна
На њиви Господњој плодове даје.

Причасниче светлости Божије,
Ти, што си нас завађене сабрао,
Обрађуј и даље виноград овај
Да би нас Господ зреле убрао.

Причасниче светлости Божије,
Ти, што си ходио по мору лако,
Помени Господу и овај камен
И он је на растанку за тобом плако.

Причасниче светлости Божије,
Човече Божији овенчан славом
Гледај и даље на стадо своје
Док будеш ходио по небу плавом.

Причасниче светлости Божије,
Нескривени граде на високој гори,
На земљи ти сузе заливају гроб
Док се на небу песма анђела ори.

Причасниче светлости Божије,
Достојни наследниче Светога Саве,
Пред речима твојим умирисмо срце,
Пред делима твојим смо погнули главе.

Причасниче светлости Божије,
Човече Божији... патријарху Павле,
Моли Господа да у Србији твојој
Ниједан човек не остане Савле.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ

Где ли то севају муње?
Шта ли се то небом ори?
Ко то смело пред Богом
Поучну беседу збори?

Чујем да земља се тресе,
Речи се његовој чуди,
Ко то из дубоког сна
Поспану Србију буди?

Ко бедем усправно стоји,
И главу своју не крије,
Ко то смело и храбро
За Србију битку бије.

Увек на линији првој,
Са Христом корача свуда,
Страдалном српском роду
Сведочи Његова чуда.

Ко пламени огањ сија
Љубављу истинском зрачи
У народ улива веру,
Да покрај Христа је јачи.

И даље севају муње
Док се лаж од Истине крије,
За намучену Србију
Атанасије битку бије.

По уској стази корача
Препуној муља и блата,
Владика Атанасије
Са злом у коштац се хвата.

И никад када је тешко
Он себе од зла не скрива,
Из његовог храброг срца
Просијава светлост жива !!!

ПРОПЛАКАЛО КАМЕЊЕ

У храму монах прашину брише
Тишина се чује: све тише и тише.
Исус у наручју Mајке плаче
Због наших грехова: све јаче и јаче.

Камен кроз икону проговори,
Суза по суза, као поток жубори,
Где се изгубише срца наша,
Божјег тела и крви чека нас чаша.

Празна црква своје стадо чека
Душама убогим да подари лека,
Отац свету Литургију служи,
А златни путир нема коме да пружи.

Светли икона и даље плаче
Због наших грехова: све јаче и јаче,
Монах прекорно прашину брише,
Тишина се чује: све тише и тише.

Песме
Јесењин Туркић,
са Купреса

ТРОЈИЦА

Исконски Огањ
Почетак и Узрок суштини
Превјечни Извор Свјетлу
и Топлини
Што из Њега исходи,
Тројицу у Једном,
Једног у Тројици чини.

ЧОВЈЕКУ

Именован си безимен,
На крштењу погружен,
Удостојен недостојан,
На Причешћу очишћен,
Награђен незаслужан,
У браку сједињен.
Прослављен си ништаван,
Крвљу Христовом опран,
Незахвални човјече.

ПОБЈЕДА

Радосна је Православна душа
Што се бори за своје спасење,
Она пјесме анђеоске слуша
И прославља Христа васкрсење.

Чудом Бога, свега Господара,
Животи нам бесмртни посташе.
Господ воду у вино претвара
И поразе у побједе наше

ПОКАЈНИЦИМА

Ко се кити покајањем,
Усне склопи, ум заузда,
Наоружа се сазнањем
Да у ствари ништа не зна.

Тако скрушен, молећи се,
У самоћи постећ бдије,
Па тек онда научи се,
Да у ствари нико није.

Највећи су међу најмањима,
Вјера њина сјајем блиста,
Дјеца-људи, благо њима,
Јер ће збиља видјет Христа.

ПОМОЗИ БОЖЕ

Помози Боже,
Без Тебе смо прах,
Без Тебе нисмо своји,
Човјек у тами стоји,
Мјесто љубави
Доживљава страх.

Помози Боже
Мир да настане
Онима против тебе,
Спознавши Те кроз себе,
Од Савла Павле
Нека постане.

ЛИТУРГИЈА

Свецем или Недјељом сваки поп
Црквеним звоном бије, дозива,
Као Ноје у барку пред потоп,
Дому спасења народ позива.

Изнова заплива стара лађа.
Сјајем Истине она заблиста
Кад почне молитва најслађа,
Литургија Света, живот Христа.

Свештеник, када представља
Господа Васкрслог у слави свој,
Истински невидљиво саставља
Пјесму појца и Анђела пој.

Они што приђу Светом Причешћу
Примајућ Тијело и Крв Божију
Засјаје неисакзаном радошћу,
Јер живот вјечни тада добију.

Вапај
Мирослав Гњатић, Требиње

ништа немам
сем кривих хтијења
грабежи глад ме вија
и гњев срце пали
невоља, патња и убогост
жедна проклетиња овога живота

тражио сам
налазио и дрско бацао
ситна душа погледала није
као понор у мени је биједа

не тражим нуђено..
не нудим тражено..

и јурнух у метеж ..
ваљда знају куд журе
од руке до руке, на путу ради пута
ко бушан ћуп, крта окамина
воду до сувих уста не донесох

Ал' неки висок заклон ме чувао од вјетра
и мириса пролазне прашине..

плових морем
мореоловац нисам
но сужањ окован
у дно мрачног трупа
дрхти рука над тешким веслом
страхом топљеника
и стидом од обале

Ал' неки висок заклон ме чувао од вјетра
што диже буру и стрaшно таласа..

И не захвалих кад окови су спали..

зар је мени таквом до дарова
далеком од човјека
у мноштву које покорила је земља
зурим у тмину дубине
жмурим под свјетлом висине
вриштећи у звјерском незнању

ма како да зовем у јазбину срамну
заробљен од роба свога
незналица што не умије да пита
како се стиче власт над жудњама тијела
да познам биједу жестоким кушањем
у поразу бољем од побједе

разбијено огледало је бачено у прашину..

нема тог знања да просвијетли
што вијекови виде жишком воштанице
уждивене Свјетлом неугасним
коме нема далеких мјеста
но дјела
у њима је скривен живот душе

Па, ободри Оче,
док срце се колеба у молитви првој
сада тврду ја приклањам главу.

Песме
Јасминка Марковић,
Београд

МОЛИТВА

Знам да си ту.
Руку подигнутих,
љубављу везаних за небо,
ничим придржаваних.

На камену, боса,
од постања најављена,
сузом пророка предсказана,
Купина несагорела,
Лествица молитвена.

Тиха, Девојка смерна,
Тајну од анђела сачувала,
достојна,обрадована.

Како да Ти певам?
Усана нечистих
И прегласног смеха?

Срца прободеног,
Богородице,
Девојко-Мајко,
грешнике љубиш,
чистотом их мењаш.

Јалова је душа –
посна и празна,
преварна, варана,
ничија и свачија.

А Ти, што оправда Еву,
погледа благог,
Утешитељко срца покајaног,
похитај, Пречиста,
помози и спаси,
да зрно Сејачево не замре
и да се у мени не угаси.

РЕКЛА САМ...

Рекла сам:никада више нећу
пољупцима да будем издана,
изругана,за самилост исмејана,
за косу одвучена и крај зида бачена.

Јер сам Те волела,
о Љубави говорила,
Истину сведочила,
колена пред крвницима преклањала.

Све сам птице своје душе
из мрежа пустила,
пружене руке, ко гране скршила,
у пепео надања села.

Али нисам жар
костију својих угасила,
дамаре срца утишала,
ни сузе са усана обрисала.

Јер си само Ти
тајну моје душе открио,
лице длановима подигао,
косу умршену склонио
и у очи ми се загледао,
срце ми ново сачинио,
сећање избрисао,
ране уљем залио
и својом, само својом ме назвао,
мој Господе.

ДЕЧИЈА ПЕСМА - ОНИМА ШТО ПИТАЈУ

Дођи.
Причаћу ти о Љубави, Истини, Путу,
јер друго не умем.
Дођи,
Ни једна те прича неће освојити тако.
Дођи и читаћу ти,
као мајка чеду на крилу,
о једном давно прохујалом времену
које и нас сутра чека,
о људима и зверима, злоби и јунаштву,
од постанка света.
Дођи,
заборавићеш све што си био до сада
и видећеш ко си, шта можеш и јеси.
Дођи,
ту магије нема, ни лукавих нимфи,
стараца мудрих крај пута,
паметних шехерезада,
ту је само истина о Човеку који за тебе страда.
Дођи и видећеш себе
у бескрајној гомили што путем се ваља,
смеје се, руга и гази,
у песак баца Оног што прашта,
који је храни и мази.
И биће те стид што тако бива
и ко је та грозна гомила,
без наде, љубави, вере,
што светитеље своје распиње, дере.
И онда тако,
За неко време, кад клас у твојој души исклија,
заридаћеш и ти за том гомилом што је ничија.
И нећеш стати и нећеш моћи
да не вапиш за њом у самоћи,
чудан себи и светини тој,
што руке прободене љубиш,
што разум свој светски - пред Господом губиш.