Црква, јавност и медији
Живица Туцић
извор: 
4. марта 2010.
Јеванђеље управо говори о истини као темељу односа међу људима
До пре само неколико година медији су о питању вере обично објављивали који је ког дана празник и где ће патријарх тим поводом служити. Општим, мада врло лаганим, отварањем друштва, као и појавом разних случајева у цркви, интересовање се проширило и продубило.
Црква је полако увиђала да су медији и те како „моћни”. Била је према њима, као и другде у свету, несигурна, обично неповерљива, критична, не желећи да се они баве њеним унутрашњим питањима, догађањима и појединцима. Потом су медији почели да добијају селективно информације из црквених кругова који су остајали анонимни. Сазнавале су се вести и најаве које су се веома често показале тачним. Као да се покушавало установити како ће јавност, наравно и верници, реаговати. Овакво поступање није необично, практикују га и друге институције. Тако је штампа у појединим унутарцрквеним одмеравањима одиграла значајну улогу.
Патријарх Иринеј је својом отвореношћу према новинарима, која је увек долазила до изражаја, посебно у време пред последњи, изборни сабор, помогао да се у односу на њих дистанца ублажи. У поплави вести, промоција, (само)кандидовања, он је у медијима видео средство информисања јавности, разјашњавања, па и подучавања, чиме је знатно смањен простор за шпекулације. Допринео је да се у смиренијем тону приступи избору поглавара. Сам његов избор и устоличење извештачи су пропратили веома професионално, такође и потоњу конференцију за штампу. Показало се да они нису „злонамерни” и „без изузетка сензационалисти“. Исказали су ентузијазам, одговорност и професионалност. Имао се осећај да се успоставља нови однос који треба учврстити и неговати.
У најновијим догађањима црква је у „озбиљној” штампи имала на неки начин помоћника у разјашњавању ситуације у једној епархији, која је и од самих великодостојника означена „тешком”. Ретки верници и грађани прате црквену интернет презентацију, медији су преко ње добијали званичне ставове цркве и преносили их. Уследиле су бројне изјаве неколицине епископа који су укључени у регулисање стања. Ко је желео да се информише, могао је да стекне прилично реалну слику о проблему који Синод жели да реши.
Извештавало се и о изјавама „друге” стране, која није желела да се усредсреди на генезу настале ситуације, већ да себе прикаже жртвом готово светске завере. Њени ставови су презентовани у мери у којој је то било потребно да би се схватила комплексност изазова за целу цркву.
Неће ово бити једина ситуација када је за разјашњавање нечега у цркви потребна општедруштвена подршка, која је могућа уколико су медији у стању благовремено и са довољно информација да извештавају, од стране компетентних новинара као и саговорника из цркве. Таквих ће прилика, по свему судећи, бити све више. Црква треба да настави да одстрањује оно што у друштву квари слику о њој и угрожава јој морални ауторитет. То се, како се и сада види, уз њену одлучност, не може без јавности, отворености. Иако ће рад медија неко оценити као „помагање” цркви, не треба га тако тумачити. Њихов задатак није да буду учесници, већ да обавештавају јавност о појавама, анализирају их, уз поштовање аутономије цркве да сама налази решења.
Објективности штампе, ма колико је то идеал који се не може у потпуности достићи, мора се тежити и приближавати, иако је већина субјеката српског друштва према могућности његовог достизања скептична. Уз уважавање потребе за што већим тиражом, не по цену банализације, штампа и електронски медији су заправо савезник свим институцијама које делују ради општег добра, такође и цркве. Не сме се штитити и прећуткивати поткопавање општих вредности до којих треба да је свима стало, било да су верници било да нису, без обзира на политичка уверења. Вреди кретати се у том правцу, по личном уверењу, а не тек по препоруци других.
Отвореност у друштву није принцип који је стран хришћанству, и православљу као његовом делу, ни другим религијама. Јеванђеље управо говори о истини као темељу односа међу људима и у заједници.
