Поштовани посјетиоци сајта Епархије ЗХиП,

   На основу ваших приједлога и сугестија, покренули смо нову рубрику на нашем сајту под именом "Напиши свој стих". Намјера нам је да , на тај начин, подстакнемо талентоване за поезију да "напишу свој стих"; о нашој Цркви, епархији, парохији, храму, манастиру, светитељу, вјерном...
  Обзиром на велику посјећеност сајта Епархије ЗХиП, то би сигурно била прилика да ваши радови и ваш таленат буду доступни ширем кругу читалаца. Најбоље од ваших радова предложили би редакцији  "Видослова" за објављивање у часопису, као и уредницима посебних тематских монаграфија из наше Епархије. Уколико се прикупи довољно квалитетних радова у наредном периоду, размислили би и о издавању засебне књиге поезије са вашим радовима.
   Радове можете слати на маил адресу нашег сајта : sajt@eparhija-zahumskohercegovacka.com

Поезија
Епископ Григорије

ПРИЗРЕНЕ

Призрене царски, капије отвори!
Са прагова старих гареж разгрни
Светлошћу златном се огрни
Теби се опет враћамо! У зори!


Добро јутро, Призрене! Бог те мије!
С песмом свештеника
Иконе тобом носе деца христолика
Уз песму свету Србин се опет смије.


Витезовима старим пренуше се кости
Призрене! Бог да прости
Све наше грехове, гордост и обмане
Нису успели многи да те одбране.


Само један пун Духа старац
Прима на себе ударац
И као борац прави
Крст и кандило усправи.


Призрене стари! Српско огледало!
Ти потрпе пуно, издржи још мало!
Ево, опет звоне звона
И збори Златоусти са амвона!


Благовест проповеда нову – стару
У Грачаници, Приштини и Пазару
Побеђује Христова истина
Призрене, још наде има!


Кад има покајања и вере
И кад Господ изабере
Онда ће и љубав доћи
Као светлост на крају ноћи.


Заљуљаше се звона да радост јаве
Од Херцеговине тврде до Шумадије плаве.
Добро јутро, Призрене!
Све што је Божије никад не вене!

ПРЕД МОШТИМА ВЛАДИКЕ ЛЕОНТИЈА

Далеки хук
старих времена,
осећам му дах.
Речит мук
наших бремена,
дише предака прах.
Ту је њихова сена,
не утвара ни топот страшан,
но лице пуно радости
и дах издашан.
Стари долазе пуни младости,
подижу се из гроба умрли,
а зашто смо ми суморни.
Они живи,
а ми утрнули.
Они нису,
а ми уморни.
Над одром стајах као слика,
срце оживе кад видех Прволика!
Жив и весело му лице,
милује и лечи ми тела
и душе модрице.
Теши ме бодри и говори,
као кад вода ромори.
У плаво се све претвори
и овај дан сиви.
Нећеш умрети роде!
Опет ево смо живи!

Поезија
Љиљана Драгутиновић ,
Подлугови код Сарајева/ некад/ , Бар-ЦГ/сада/

ИСПОВИЈЕД

Све што ниси желио никад` рећи
реци ноћас, ублажи срцу јад
говори тише и све више и више
и видјећеш тад
како зна и ноћ са тобом да дише
на босиок да мирише.

више поезије од истог аутора...

Поезија
Јасминка Марковић, Београд

МОЛИТВА

Знам да си ту.
Руку подигнутих,
љубављу везаних за небо,
ничим придржаваних.

На камену, боса,
од постања најављена,
сузом пророка предсказана,
Купина несагорела,
Лествица молитвена.

Тиха, Девојка смерна,
Тајну од анђела сачувала,
достојна,обрадована.

Како да Ти певам?
Усана нечистих
И прегласног смеха?

Срца прободеног,
Богородице,
Девојко-Мајко,
грешнике љубиш,
чистотом их мењаш.

Јалова је душа –
посна и празна,
преварна, варана,
ничија и свачија.

А Ти, што оправда Еву,
погледа благог,
Утешитељко срца покајaног,
похитај, Пречиста,
помози и спаси,
да зрно Сејачево не замре
и да се у мени не угаси.

Збирка од 26 пјесама које је Јасминка Марковић послала за нашу рубрику

Поезија
Зоран Драгићевић, Требиње

Поезија
Милош Ернаут, Бања Лука

 

Васкрс Саборног храма

 

Окађена Небом, далеко од таме,

Душа ће ти српска у сретање поћи,

Гдје распети болом, о свештени храме,

Још темељи твоји сијају у ноћи.

У људима мржња убила те клета,

Газећи те светог, без стида и срама,

На Христовом Крсту зато данас јесмо,

Ми распети с тобом, ти распет у нама.

О, нема те више, али твој ореол,

Нестореним сјајем још у нама блиста,

И наше ће душе подићи те опет,

Да градећи тебе, дарујемо Христа.

Из тамнице мрачне, кад нас вјера пусти,

У последњем чину голготске нам драме,

Кад на наше боли завјеса се спусти,

Над Мостаром , Свети, заблистаћеш храме!

 

 

 

Поезија
Радивоје Круљ, парох мостарски

 

 

Обновимо Храм обновимо Мостар

Украс земље Херцегове
Саборна је црква била
Сад' нас са свих страна зове
Пуноћа је да се зида

Господу се помолимо
Воштаницу прислужимо
Назидајмо једни друге
Обновимо храм – обновимо Мостар

Поред сунца и бехара
Старог моста и Неретве
Символ нашега Мостара
Храм је Тројице пресвете

Господу се помолимо
Воштаницу прислужимо
Назидајмо једни друге
Обновимо храм – обновимо Мостар

Зидајући Цркву б'јелу
Новим вином и дјелима
Покајања и љубави
Постанимо радост свима

Господу се помолимо
Воштаницу прислужимо
Назидајмо једни друге
Обновимо храм – обновимо Мостар

 

 

 

Поезија
Данило Дангубић, јереј

 

 

ВЛАДИКА АТАНАСИЈE

  Ако су ти пјевали и славословља плели,
„Твоји из твога стада и други који то нису“,
  Ако неки нису умјели, а то су хјтели,
  Наумих и ја да промуцам твом светопису,
  Ако и ја будем неук и невјешт преосвећени,
  Спјевати нешто што би личило на те,
  Иако сам дрзак, ипак опрости мени,
  Ја сам трогодишњак-нека ме схвате, три године твоје,
  Епископе, вршњаче, и свих трогодишњака брате!

  Христа познасмо и Павла смо знали,
  Ерцеговина памти Тита и Климента,
  Радошћу су је обрадовали Растко, Данило и Стојан мали,
  Цвјетови миомирисни Хришћанског свјета.
  Епископовали су овдје и Леонтије, Петар...
  Гријехе земљи овој спирали и били њене змије...
  Олујно Дух Свети наједном кроз страшни вјетар,
  Војвоству Савином посла тебе Атанасије,
  Илијо дана оних,
  Ноје нашег брода, Учитељу многих,
  Апостоле рода!

  Труд, борбу, смјелост и подвиге твоје,
  Инат, строгост, вику, прекоре и слова...

  Богоносни, ко ће заборавит', ко је слијепац код очију за прегнућа ова?
  Литургије служиш, Богомоље градиш,
  Апостоле нове мукама порађаш,
  Господа призиваш док виноград садиш,
  Обнављајућ' Тврдош дланове рањаваш!
  Духоношче, земљу си нам пробудио снену,
  Адама Новога тумамачивши писмо,
  Ради Христа праштај овоме племену,
  И то што те таквог недостојни бисмо!
                                                                            Теодорова Субота 2010.г.Г.

више поезије од истог аутора...

 

Поезија
Вања Димитријевић,
вероучитељ из Новог Сада

 

ЈУСТИНОВЕ РЕЧИ

Оставио Отац Јустин
Благо својој српској деци
Да се поје водом живом
На Христовој светој реци.

Оставио предато му
Благодати милог Бога,
Написао Духом Светим
Исцељења души многа.

Па и мени, ко и свима,
Даровао благе речи,
Па се моје срце болно
Код таквог лекара лечи.

И све више болних људи
Непресушни извор траже,
А Бог драги одлучио
Кроз Јустина да им каже.

Па им даде воду живу
И дарова самог Хлеба,
Отвори им царска врата
И показа пут до Неба.

више поезије од истог аутора...

 

Поезија
Јесењин Туркић,
са Купреса

 

 

ТРОЈИЦА

 

Исконски Огањ
Почетак и Узрок суштини
Превјечни Извор Свјетлу
и Топлини
Што из Њега исходи,
Тројицу у Једном,
Једног у Тројици чини.

 

 

 

ЧОВЈЕКУ

 

Именован си безимен,
На крштењу погружен,
Удостојен недостојан,
На Причешћу очишћен,
Награђен незаслужан,
У браку сједињен.
Прослављен си ништаван,
Крвљу Христовом опран,
Незахвални човјече.

 

 

ПОБЈЕДА

 

Радосна је Православна душа
Што се бори за своје спасење,
Она пјесме анђеоске слуша
И прославља Христа васкрсење.

Чудом Бога, свега Господара,
Животи нам бесмртни посташе.
Господ воду у вино претвара
И поразе у побједе наш.

 

 

ПОКАЈНИЦИМА

 

Ко се кити покајањем,
Усне склопи, ум заузда,
Наоружа се сазнањем
Да у ствари ништа не зна.

Тако скрушен, молећи се,
У самоћи постећ бдије,
Па тек онда научи се,
Да у ствари нико није.

Највећи су међу најмањима,
Вјера њина сјајем блиста,
Дјеца-људи, благо њима,
Јер ће збиља видјет Христа.

 

 

 

ПОМОЗИ БОЖЕ

 

Помози Боже,
Без Тебе смо прах,
Без Тебе нисмо своји,
Човјек у тами стоји,
Мјесто љубави
Доживљава страх.

Помози Боже
Мир да настане
Онима против тебе,
Спознавши Те кроз себе,
Од Савла Павле
Нека постане.

 

 

ЛИТУРГИЈА

 

Свецем или Недјељом сваки поп
Црквеним звоном бије, дозива,
Као Ноје у барку пред потоп,
Дому спасења народ позива.

Изнова заплива стара лађа.
Сјајем Истине она заблиста
Кад почне молитва најслађа,
Литургија Света, живот Христа.

Свештеник, када представља
Господа Васкрслог у слави свој,
Истински невидљиво саставља
Пјесму појца и Анђела пој.

Они што приђу Светом Причешћу
Примајућ Тијело и Крв Божију
Засјаје неисакзаном радошћу,
Јер живот вјечни тада добију.

 

 

 

Поезија
Мирослав Гњатић, Требиње

 

 

 

Вапај

 

ништа немам
сем кривих хтијења
грабежи глад ме вија
и гњев срце пали
невоља, патња и убогост
жедна проклетиња овога живота

тражио сам
налазио и дрско бацао
ситна душа погледала није
као понор у мени је биједа

не тражим нуђено..
не нудим тражено..

и јурнух у метеж ..
ваљда знају куд журе
од руке до руке, на путу ради пута
ко бушан ћуп, крта окамина
воду до сувих уста не донесох

Ал' неки висок заклон ме чувао од вјетра
и мириса пролазне прашине..

плових морем
мореоловац нисам
но сужањ окован
у дно мрачног трупа
дрхти рука над тешким веслом
страхом топљеника
и стидом од обале

Ал' неки висок заклон ме чувао од вјетра
што диже буру и стрaшно таласа..

И не захвалих кад окови су спали..

зар је мени таквом до дарова
далеком од човјека
у мноштву које покорила је земља
зурим у тмину дубине
жмурим под свјетлом висине
вриштећи у звјерском незнању

ма како да зовем у јазбину срамну
заробљен од роба свога
незналица што не умије да пита
како се стиче власт над жудњама тијела
да познам биједу жестоким кушањем
у поразу бољем од побједе

разбијено огледало је бачено у прашину..

нема тог знања да просвијетли
што вијекови виде жишком воштанице
уждивене Свјетлом неугасним
коме нема далеких мјеста
но дјела
у њима је скривен живот душе

Па, ободри Оче,
док срце се колеба у молитви првој
сада тврду ја приклањам главу.

 

 

више поезије од истог аутора...

 

Поезија
Љиљана Андрић, Бршадин

 

ЖИВОТ

БОЖЕ МОЈ ЖИВОТ ЈЕ НАШ У ТВОЈИМ
РУКАМА.
САМО ТИ ЗНАШ ШТА СЕ КРИЈЕ У
НАМА.
КАКВИ СМО ЉУДИ КАКВА НАМ ЈЕ
ДУША,
ДА ЛИ ЧОВЕК ХОЋЕ О ТОМЕ ДА
СЛУША.
ИЛИ МОЖЕ САМ О СЕБИ ДА БРИНЕ,
ПА СЕ ТЕБЕ СЕТИ КАД ГА БОЛЕСТ
СТИГНЕ.
КАД ПАДНЕ У ОЧАЈ И ОЧАЈАЊЕ
ТРАЖИ ОПРОСТ ТВОЈ И ПОКАЈАЊЕ.
МОЛИ ПОМОЋ ТВОЈУ, ТВОЈУ ЉУБАВ
СВЕТУ,
А ТИ НАМ ОПРАШТАШ КАО СВОМЕ
ДЕТЕТУ.
ХВАЛА ТИ БОЖЕ НА ТВОЈОЈ ЉУБАВИ
ЈЕР ДА НИЈЕ ЊЕ НЕ БИ ПОСТОЈАЛИ.

више поезије од Љиљане Андрић...

 

Поезија
Анђелија Мирић-Јовановић
Београд

 

ТРЕБИЊСКОМ ХЕРОЈУ СРЂАНУ АЛЕКСИЋУ

Кад сам о теби чула дах ми је застао,
сан се преточио у бесану ноћ!
Херојско презиме, роде угашени,
у души си се мојој настанио.

И опет добих оно
што никад нисам имала –
стрица кога сам давно изгубила,
а никад прежалила;
брата каквог сам желела,
а никад загрлила.

Сачуван си у песми,
сакривен у сузи, Срђо,
остао у причи коју причам сину
учећи га како да у човека узрасте.

А кад јулско сунце
обасја мермерне плоче,
долазим да ти се поклоним,
Срђо, брате...

више поезије од Анђелијe Мирић-Јовановић...

 

Поезија
Александра Ибришимовић
Тузла

С Ј Е Ћ А Њ Е

Кад кренеш путем којим ходиш,
Па на тренутак одеш,
из овог живота у нови,
Тада ћеш бити тамо,гдје ниси никад ни сањ'о,
А оно Царство Ново ,
Небеско и нама не знано.

Тамо ћеш видјет и своје пространство и малену кућу,
Гдје до тад живјех,
А онда у тмни своје сјене,
Покај се и дођи у радости до Мене.

Та бескрајна сила и снага Духа,
Даће ти опет на прегршт свега,
Твоје је и моје,
Да се само свему томе истински предаш.

На Св.Атанасија Атонског 2010.Љета Господњег

више поезије од Александре Ибришимовић...