МОЛИТВА

Знам да си ту.
Руку подигнутих,
љубављу везаних за небо,
ничим придржаваних.

На камену, боса,
од постања најављена,
сузом пророка предсказана,
Купина несагорела,
Лествица молитвена.

Тиха, Девојка смерна,
Тајну од анђела сачувала,
достојна,обрадована.

Како да Ти певам?
Усана нечистих
И прегласног смеха?

Срца прободеног,
Богородице,
Девојко-Мајко,
грешнике љубиш,
чистотом их мењаш.

Јалова је душа –
посна и празна,
преварна, варана,
ничија и свачија.

А Ти, што оправда Еву,
погледа благог,
Утешитељко срца покајaног,
похитај, Пречиста,
помози и спаси,
да зрно Сејачево не замре
и да се у мени не угаси.

РЕКЛА САМ...

Рекла сам:никада више нећу
пољупцима да будем издана,
изругана,за самилост исмејана,
за косу одвучена и крај зида бачена.

Јер сам Те волела,
о Љубави говорила,
Истину сведочила,
колена пред крвницима преклањала.

Све сам птице своје душе
из мрежа пустила,
пружене руке, ко гране скршила,
у пепео надања села.

Али нисам жар
костију својих угасила,
дамаре срца утишала,
ни сузе са усана обрисала.

Јер си само Ти
тајну моје душе открио,
лице длановима подигао,
косу умршену склонио
и у очи ми се загледао,
срце ми ново сачинио,
сећање избрисао,
ране уљем залио
и својом, само својом ме назвао,
мој Господе.

ДЕЧИЈА ПЕСМА - ОНИМА ШТО ПИТАЈУ

Дођи.
Причаћу ти о Љубави, Истини, Путу,
јер друго не умем.
Дођи,
Ни једна те прича неће освојити тако.
Дођи и читаћу ти,
као мајка чеду на крилу,
о једном давно прохујалом времену
које и нас сутра чека,
о људима и зверима, злоби и јунаштву,
од постанка света.
Дођи,
заборавићеш све што си био до сада
и видећеш ко си, шта можеш и јеси.
Дођи,
ту магије нема, ни лукавих нимфи,
стараца мудрих крај пута,
паметних шехерезада,
ту је само истина о Човеку који за тебе страда.
Дођи и видећеш себе
у бескрајној гомили што путем се ваља,
смеје се, руга и гази,
у песак баца Оног што прашта,
који је храни и мази.
И биће те стид што тако бива
и ко је та грозна гомила,
без наде, љубави, вере,
што светитеље своје распиње, дере.
И онда тако,
За неко време, кад клас у твојој души исклија,
заридаћеш и ти за том гомилом што је ничија.
И нећеш стати и нећеш моћи
да не вапиш за њом у самоћи,
чудан себи и светини тој,
што руке прободене љубиш,
што разум свој светски - пред Господом губиш.

БЛИЖЊИМА

Знам да си Ти Онај што снове је моје зачео,
у плочу срца крст свој утиснуо,
жигом љубави заувек обележио,
Истином ослепео, да не видим иког - до Тебе.

Знам да си ти Онај кога чекам
да душу моју раскује,
стопала, недостојној, умије
и грехе крвљу залије.

Знам, јер лудом си ме учинио,
да ко звер Твоје име завијам
и чекам да њушку у Твој длан сакријем.

Али Те молим, Господе Силни,
не дај да заборавим кап воде на усни понуђени,
уздах замном испуштени,
убрус на лице прислоњени,
оних који су у огледалу мог ока видели Тебе.

УЗДАХНУО СИ

Уздахнуо си Оче и од уздаха Твог,
као свици у небеској ноћи,
изројише се небројена бића небеска.
Над Бездан нагнуо си се
и он се расцепи на воду и земљу
пред Лицем Твојим,те набрекоше и распукоше се
у бескрајно обиље живота и боја.
Духом својим, на тренутак, зауставио си вечност
осенивши Девојку – те Она роди Сина Беспочетног.
Занемео прах сам, у мору Твог стварања,
чудом ужаснут, окамењен,
пред капљом Твоје крви за мене проливеној.


ПРИКУПИ НАС

Прикупи нас као птица под крило,
Пастиру Добри,
што за овцу у пустињу крећеш.
Рашири мреже своје,
Рибару душа људских
и зграби нас и извуци,
залутале, заблуделе
и изгладнеле, распамећене...
од гњилих орашчића Дрвета знања -
и мудрости нам своје дометни.
Викни, Ревнитељу Храма
и располути камење гробова наших
да устанемо, да оживимо, да васкрснемо
и кренемо за Тобом,
макар нас имењаци људски,
ко губаве,терали од Тебе.
О Дивни!
О Благи!
О Милостиви!
О Велики!
Силни...
Окупи своју војску кљастих, хромих,
слепих и глувих од света,
што на раскршћима Тебе чекају,
што душе своје убељују и дозивају
да крај Тебе за трпезу небеску поседају.


ИСТИНА

Како је мала моја душа, Господе!
Пар рибица и лепињица,
заборав пуног стомака и пути...
Како је ружна стиснута рука моја,
тргнута у скут када од Твога треба дати,
јер шта својим могу назвати?
Воља је моја!
Али какву вољу има човек на самрти,
осим да живот свој за један дан продужи?
А ја, у љусци тела умирем,
ко клица у зрну сушим се,
за капљу са Извора борим се...
Ти си ми Истину, Себе, у срж бића утиснуо,
и како да ћутим?
Могу само, ко јуродива,
са тргова да те опевам
и из пустиње име Твоје да дозивам.
Ничега мога нема у мени.
Само је Истина о Теби моја - а не воља.
Пред њом престајем ја и почињеш Ти.
Зато ми сузе своје дај,
јер ни да плачем без Тебе не умем,
да залијем њима засад Твој.
Рашири душу моју до непрепознатљивости -
да заборавим ко сам и чија сам била,
Духом ме својим окади
и бодљу смрти из душе моје извади.


ОБЕЋАЊЕ

Говори ми Невесто Неневесна,
макар ми довикивала са небеса,
кроз дебели облак мојих греха,
који ме дели од Тебе.
иако заглухнута, у обмани, смрћу начета,
као Рута да ти кажем жудим:
Ово није моја земља,
Ти буди мисао коју ћу да следим!
Цео свет ме својата, душу вара,
лажи медом прелива,
истину од срца сакрива, за врага венчава...
А шта ће ми цео свет, ако душу своју изгубим,
ако невиност њену развратим?
Јер на дну језера моје душе
Син Твој једном се огледао,
И Лик Његов у мене се урезао,
Себе ми је заувек обећао.


ВРЕМЕ ПОХОЂЕЊА

У очима путника
У длану просјака
У речи свештеника
У распуклој бори мученика
У сузи
Уздаху
Сећању
Болу
Крсту...
Где си мој Господе?
Погледај...
Походи...
Утеши...
Умиј...
Обрежи...
Спали
и опет ме саздај
невину, чисту.
Обуци ме,
укрепи
исцели,
понеси,
да бих канџу демонску
из коже ишчупала,
срце преварно зауздала,
мисли освештала
и време Твог похођења познала.


КРВОТОЧИВА ЖЕНА

Само бих га погледала...
у мору руку, очију и зуба,
не би ни приметио...

Само бих се прикрала...
ресицу на хаљини дотакла...
у прашину претворена...
стид женски болно прогутала,
само једну влас украла
и била исцељена
и била оживљена,
опет жена непоругана.

Само бих га погледала...
празна...
јалова...
остарела.
Не би ни приметио,
у мору костију, вапаја и смрада.

Само бих се ресе хаљине дотакла,
у прашини нестала...
да ме није препознао,
погледом благим подигао,
именом својим назвао,
као кћер љубљену узвисио.


СТОЛПНИКУ

Погледај ме,
са свог столпа – путира дрвеног,
загледан у вечност.

Молити не смем.
Просјакиња боса,
поругана памећу,
срцем и савешћу,
ничија и сама,
ишибана обећањима лажних пастира
што говоре:“Мир, мир,“
а њега ниодкуда.

Научи ме да требим срце од греха,
оскрнављено лудим жељама,
сујетом и страхом.

Молити не знам.
Како да молим
Док белиш шаке заривене у столп,
На киши шибан, сунцем паљен,
Господу знан?


ДОМЕТНИ МИ ЉУБАВИ, ГОСПОДЕ

Дометни ми љубави, Господе.
да не мрзим, да не судим, да се не гневим,
него само краја да се сећам мрзитеља Твојих.
Дометни ми љубави и милости своје,
да не видим оне што доламу Твоју цепају,
што ребра ти копљем пробадају
и невести се Твојој подсмевају.
Јелејем ми својим очи помажи и уши,
да задригле не гледам жреце, Мамонове чтеце
и не слушам мудрости отрцане,
ни говоре олињале, ни пехаре углачане,
нити лажне јадиковке,
док ми Тебе продају за сребрњаке…
Господе, само се обазри на мене, Хананејку
и вере ми њене дометни,
да мрвом са трпезе Твоје, децу заситим,
јер гладни смо, Рави, крчази су наши суви…
Слепи ми језик за непце, Милостиви,
и крљушт ми стави на капке,
да у тами и тишини само Тебе могу да видим,
да не судим, да ми судио не би,
кћери Евиној, сестри Каиновој.
Сољу ми својом душу осоли да не обљутавим,
да се не опоганим, да не ућутим, да се не помирим,
да не мудрујем глупости фарисејске,
већ ми фењер у души распири и на пут ме пошаљи
даље од села Гадаринског, од оних што Тебе,
Бога живога, одбацише и Невести се Твојој наругаше.

ПРАХ САМ

Прах сам и у прах се круним,
књига овештала, излистана до краја.
Птица без завичаја,кљун крије у крило,
са стрехе отерана пре доласка олује.
Бојим се, а зовеш ме, Господе,
да за Тобом по води ходим...
Умири бесове моје, нареди им ћуте,
у крдо свиња отерај их, далеко од мене!
Сакриј ме у бескрајно крило своје
прстом ме својим дотакни
да устанем и не посрћем више,
него песму победничку Теби да певам
иако око мене пламенови демонски играју,
и пропасти се мојој надају.


ОЧЕ БЛАГОСЛОВИ

Брате, говори речи Господње
народу овом тврдовратом,
макар био човек спора језика;
Ти удиши, а ми ћемо издисати...
Говори, док још није касно,
док се бездан под нама отворио није.
Прах смо и у прах нестајемо,
живели нисмо – од душе се растајемо.
Свештениче, што ноге ти букагијом сапеше,
и ране гвожђем нанеше,
вапи за народ мој у суноврату,
што месо своје зубима кида,
до наготе се пред крвником скида...
Заклињем те,
ради костију твојих што Духом те жаре,
отвори уста своја – Господ да загрми!
Да ветром силним гумно своје развеје,
стрњику спали и жито овеје,
своје - именом да позове,
да не стењу више и не дозивају,
ко жена на умору што посмрче рађа,
да душе своје раскују и воде се живе напију.

Молитва Илијина

Сакриј ме у стене раселину док будеш походио свет,
мој Господе, да ме бура која ти претходи, не однесе;
јер у бури ниси, Свети, то страсти душу моју узбуркавају.
Сакриј ме у стене раселину док будеш походио свет,
мој Господе, да ме земљотрес силни,
који ти претходи, не сравни;
јер ни у трусу ниси, Смерни,то камење душе моје буку прави.
Сакриј ме у стене раселину док будеш походио свет,
мој Господе, да ме огањ који ти претходи, не спали;
јер ни у огњу ниси, Светлости, то душа моја изгара од жеља земаљских.
О, Господе Животворни!
Раскуј окамењену душу моју и стрњику њену спали,
умири је, плаху, у недрима Својим, као птицу,
тихим гласом учинивши да ти са страхом и радошћу кличе.



ПИТАЊЕ

А шта ако би они, једнога дана,
без најаве, без упозорења, свађе и суза,
престали да куцају на капије Неба за мене,
црвеним длановима од куцања,
коленима утрнулим од клечања,
када би побацали своје мајушне лончиће зрневља,
хране испосничке, отресли ризе од мојих сасушених испљувака,
подсмеха и греха које сам бацио на њих као труло воће
и запитали се да ли је љубав Христова о којој ми говоре
превише тешка - да је у ћутању тако дуго носе,
као мимоход народа Јеврејског око зидина Јерихона?



БЛУДНА КЋИ

Вратићу се.
У мраку својих чежњи и снова,
oдлучила сам.
Крпа подамном,
ужеглог мириса тела,
зна да хоћу.
Рукама грубим,
притискам усхали трбух и знам:
вратићу се.
У пепео седох,ко древни Јов,
незнана иком -до Теби.
"Будала!",
рећи ће сви,насмејаног лица,
ведро, без мисли и греха.
Вратићу се.
Прибраћу шатор своје душе,
упасана само надом у Тебе,
ослоњена на чворновати штап
уздања, јер све сам друго
давно подавала…
"Иди,иди и не враћај се!",
викаће они што остају замном,
и газити све што им дадох.
Вратићу се Теби, Господе,
јер знам да чекаш,загледан у срж бића,
да ме питаш:„Где си до сада…?“



НЕКРШТЕНА

Ничија
Сама
Пред капијом Женика
Остала-
Светиљка без уља
Нагорела
Сузама огрављена.
Ничија
Сама
На камену белом заборављена
Нерођена
Неумивена
Остављена.
Без покрета
суза и даха
Неумрла
Криком нераспукнута
Богу непозната
Остала...



СТУБ СОЛИ

У гомили без лица стојим
и чекам време да топи и брише прашину
узалудних мојих путовања, трагања и разочарења.
Бездан крај мене кикоће се и ври,
имена греха лепи по мени.
Гледам свој Содом, ко стуб од соли –
да ли се ико за мене моли?
О Господе мој!
Дивни Жениче, где је сад невеста Твоја?
Згаженог вела, изругана,
У прашину бачена, исмејана,
Напуштена, остављена...
Устани Ратниче, устани Царе,
устани Васељене Господаре!
Бичем размахни да отераш трговце,
Мамонове поткупљивце и Валове жреце,
што ми Тебе обећаваше,што ме бестидно лагаше,
што ми кожу испараше и душу скрнавише
и крај Твојих ме врата бацише,
да сад стојим без лица,
ко стуб од соли, што не зна да моли,
већ само да чека време
да топи и брише прашину путовања,
узалудних трагања и разочарења.



Кћи

Опет ме подижеш, Господе.
Голих рамена, уз зид бачену,
Умршене косе, довучену.
По песку пишеш грехе свачије,
кротак и благ, главе спуштене.
Из клети ме моје извукоше,
на трг, пред светину бацише,
жену човечију, грешницу,
незналицу,Твоју покајницу.
Нека ми суде - праведно је.
Све што ми вичу –истина је.
Овај је живот суза долина,
патња, самоћа –јаловина.
Ничије сузе више не падају,
ране да видају, блаже и теше,
само се букачи и силеџије
пропасти мојој смеше.
А Ти ми приђе лако,
руку са зида узе и шапну:»Кћери...»
И сузе ми моје отра,
у плашт ме свој уви,
голих рамена довучену,
уз зид, као пса пребијену,бачену.


ПОБЕЋИ ЋУ

Једне ноћи потрчаћу,
топлим стопалима по поду,
огрнута само косом као марамом,
неразумна,оставићу све што зовем својим
и нећу се освртати,
да не изгубим мирис извора у ваздуху
и одјек Његове душе у мени.
Јер ако застанем,
остаћу слеђена, као срна зачуђена,
непомична пред хајком,
као жена од песка,
штапом на обали исцртана,
огрнута само косом као марамом.