Поезија
Мирослав Гњатић - Требиње

*

Ријеч Божија, огледало чисто
све прљаво види се на лицу
и сјенке привида у линији боре
на уснама што се моле

Ал' нама је често само до украса
сјаја злата на бљештавом раму
и да би се други огледнули намa

Молитва прва

Боже срца мог, помози
само Ти можеш
да умириш било и муку духа
да овладам собом свим

Бијах слијеп, нeмаран и лијен
очи боле у мраку
ал' тргох се од гласа Твог
слободу ми даде

Ти нахрани срце поражено
да бих једном презрео и себе
болног од страха и стида
проклетство сада сипи у прах

Дај ми снаге да се крећем
предам животу у Теби
и мислим о будућем животу
проничући из себе

***

Зашто јутра са стрепњом ми свићу
у дрхтajу се грозничавом будим
мрсећ‛ мисли од множине ствари?

Зашто купим у себи горчину
кујем комад усијаног гвожђа
у незнању да замку искујем?

Нема друге, опростио нисам..
јер су они увриједили мене
надут плутам док ми ноге тону..
зар ћу са тим ићи пред Истину?

***

Како

да истину Истини кажем

да  Љепоти љепоту покажем

да Љубави љубав искажем ?

Само намјером

да Животу животом не лажем.