Поезија
Анђелија Мирић-Јовановић
Београд

ПРВИ ПУТ У ТВРДОШУ

Где сам?
Предамном мирисни врт.
Топла тишина проткана песмом цврчака.
Пркоси модрозелена река, шапуће.
Улазим у храм, строги.

Суза се искрала засјалом оку.
Надолазе питања, смеше им се одговори.
Сустичу се радост и сета, молитва и песма.
Мешају се страх и слобода, спокој и немир.
То је крај.
Милост испуни богобојажљиву душу.
Ту сам.
То је почетак.
Пренух се, да није занос?
Не. То је плима истине!
Волим, праштам.
Кајем се. Молим.

Овде сам.
Београдски асфалт мирише после кише,
а мене прати мирис Тврдошких воштаница...
Смири се срце моје, буктињо;
Остах те гладна, Светињо.

ТРЕБИЊУ, ОД СРЦА

Ово је Варош господствена и пуна свести о себи.
Ту, у недрима Херцеговине,
у сивој скамењеној вечности,
небо је најлепше плаво.

Варош је ова хармонична.
Стари град чува тајне у тами прошлих векова.
Саборни храм, достојанствени,
ту је да надахне и излечи, да усмери, да поучи.

Ова слика, чини ми се, живела би и без реке.
Али, она је ту, модра и студена,
са чувеним долапима, украшена мостовима
броји сусрете са данима и ноћима.

У овом Граду ја волим ветар,
што никад пре.
Ветар, уплетен у крошње горостасних платана,
опио ме је својом мелодијом.

Нигде ме сиви облаци нису радовали,
сем над лепотом овог градског лица,
кад сам их затекла, троме,
док се зора искрадала ноћи.

Људи су срдачни, задовољни, умни.
Овде је човеку РЕЧ све!
А реч је херцеговачка ослобођена,
неотуђена, мудра.

Станем пред Човеком. Познајем Га.
Појиле су ме Његове песме,
расла сам уз „Радована”, одсањала „Легенде”
будила ме „Јутра”, уздигли „Градови”...

Гледам Га отменог, дивим се.
Машта ме обузе, да признам смем:
да ми је век тад био,
да л’ би ми Бог дао под руку да Га узмем?!

Згаснула звезда у моме оку,
пут морам даље да продужим.
Дао си ми пуно, дивни Граде.
Размишљам... шта ја Теби да пружим?

ТРЕБИЊСКОМ ХЕРОЈУ СРЂАНУ АЛЕКСИЋУ

Кад сам о теби чула дах ми је застао,
сан се преточио у бесану ноћ!
Херојско презиме, роде угашени,
у души си се мојој настанио.

И опет добих оно
што никад нисам имала –
стрица кога сам давно изгубила,
а никад прежалила;
брата каквог сам желела,
а никад загрлила.

Сачуван си у песми,
сакривен у сузи, Срђо,
остао у причи коју причам сину
учећи га како да у човека узрасте.

А кад јулско сунце
обасја мермерне плоче,
долазим да ти се поклоним,
Срђо, брате...

МОЈОЈ НЕИСПЕВАНОЈ ПЕСМИ

Песмо мила, тугом обојена,
боли ли те ова моја рана?
Знам да боли, али ти се скриваш.
Зар у крви мојој још уживаш?

Песмо моја, изађи из таме,
нестани из ове душе празне.
Прхни небом као птица лака.
Зар ти није доста мога мрака?

Песмо драга, пријатељу верни,
зашто ћутиш у овоме часу?
Хајде, крени, дај ми снаге мало.
Зар ти није до живота стало?

Песмо тужна, изађи из мене,
желим спас и светлост да ти пружим.
Трпела си доста ове муке.
Крени срећи, сунцу пружи руке!

У ХЕРЦЕГ НОВОМ

Најлепше јутро ми сине
када ме пробуде звона Савине.

Пожелим да сам несташна птица
над овим улицама веселих лица.

Као дечији осмех ме опија
боровине мирисна мелодија.

Умирује шапат сунца у сутон
радује ме осмех мимоза у жутом.

Звук таласа треперави
хоће нешто да ми јави;

Окренем се пут планине
и душа ми је пуна топлине:

јер на њеном врху спи
Владика и песник наш бесмртни.

Као да је бајка или, можда, сан
сваки ми је овде најсрећнији дан.