МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ

 

Владика Григорије пред Богом и Дубровником: опростите

преузето са : http://www.jergovic.com/

 У дубровачкој катедрали је, извјештава Хина, неки дан одржана екуменска служба Божја. Богослужје је предводио дубровачки бискуп Мато Узинић, а проповиједао је владика Григорије, епископ захумско-херцеговачки. Државна агенција је с узорном акрибијом пренијела владикине ријечи: “Ни једнога тренутка не заборављам колико је озбиљан изазов и какву одговорност носи свака изговорена ријеч. Свјестан њене тежине и смисла ја ћу је изговорити пред вама. А та ријеч гласи: опростите. Требамо говорити увијек и изнова: опрости нам, Боже, гријехе наше. Вечерас, на овом светом мјесту, у овој прелијепој катедрали и у овом чудесном граду, имам потребу, као кршћанин и епископ изговорити ову кршћанску ријеч – опростите.”

Хинина вијест је, и то ваља рећи, нашла мјесто у само једним хрватским новинама, негдје при дну странице, тако да ју је само врло пажљив читатељ могао и наћи. Други у Григоријевој проповиједи нису пронашли ништа што би било важно грађанима, вјерујућима и невјерујућима, који те сриједе нису прибивали богослужју у дубровачкој катедрали. Или се само ради о томе што наши медији више и не прате што јавља Хина и више немају новинара који би походили екуменске мисе, него интерес постоји само за оним богослужјима на којима какав слуга Божји, католички или православни свећеник, умјесто тражења опроста или праштања гледа како би коме натоварио гријехе које сам није у стању носити на савјести. Није, међутим, поштено, према вјерујућим и невјерујућим, да проповијед о атеистима бискупа Језеринца јест вијест која занима наше медије, а проповијед о одговорности пред Богом и људима, те о тражењу опроста, владике Григорија, није вијест. Осим што би то требало бити увредљиво за кршћане, источне колико и западне, на тај се начин путем новина рекламира зло и нетолеранција, а сакрива тихо јунаштво доброте.

Политичари су се након ратова из деведесетих поштено наиспричавали и наизвињавали. Од Додика и Ђукановића до Месића и Јосиповића, све до локалне разине и гротескних поступака, какав је била испричавајући посјет Анте Ђапића Јерузалему, сви су већ свима олако упутили ријечи које би у свакој међуљудској комуникацији, од суобраћања дјеце и очева, сусједа и комшија, завађених села и посвађаних градова, све до суобраћања читавих држава, народа и вјера, заправо морале бити најдрагоцјеније. Исприка је излаз, једини који је људска памет успјела смислити, из пакла ствараног у другима, али и из пакла који стварамо у себи. Уза сва атомска и хладна оружја овога свијета, уза сва филозофска учења и умјетничку трансформацију стварности, до стварнога мира и до помирења, до разумијевања онога што други говори, до суживљавања са судбинама других, до једине стварне побједе у рату, могуће је доћи једино исприком. Неће свијет бити уништен због вишка атомског, кемијског, биолошког и сваког другог оружја, него ће бити уништен зато што се нетко некоме није покушао испричати.

Олако трошење ријечи исприке манира је већине политичара, али не само наших, него свих, опћенито. У чему се онда разликује геста Willyja Brandta на коју су се врло често, неукусно и помпозно, позивали политичари који су се након њега испричавали? У томе што је 1970, једнога кишног дана у Варшави, пред спомеником устаницима из Варшавскога гета, Брант клекнуо и с њиме је, са својим канцеларом, тад клечала цијела Њемачка. Балкански политичари, то сте морали примијетити, дижу високо главе када се испричавају. И обично је исприка увијек двострана: размјењују се тако извињења као што дјеца размјењују сличице ногометаша, а јавност послије вага тко је коме био више крив и тко се коме љепше испричао.

Епископ захумско-херцеговачки није политичар, нити је његова геста политичка. Оно што је он учинио у дубровачкој катедрали, учинио је пред Богом и пред људима. Учинио је то пред градом којему су вјерници из његовог стада учинили зло. Његова исприка не очекује и не тражи одговор. Она није једнократна. Тако изговорена у катедрали, та исприка траје и не гаси се. И уопће није тема, нити то смије бити тема, хоће ли се икада неки католички великодостојник испричати због гријеха свога стада у деведесетима. Није тема ни то што се ниједан није испричао ни због гријеха из 1941. Свака исприка, уствари свака молитва и молба за опрост, ако је искрена и аутентична стоји сама за себе. У томе је величина гесте владике Григорија.

Његово тихо јунаштво састоји се у томе што је рекао нешто што многи људи, његови вјерници, не желе чути. Колико год његова молба за опрост била упућена Дубровнику и Дубровчанима, она је, што је доиста храбро, постављена као императив свима онима који се у његовој епархији моле Богу. И они који су страдали у рату, којима је с друге стране учињена нека неправда, и они који су у том рату, на православној страни, изгубили своје најмилије, кроз Григоријеву гесту ишћу опрост. То што је владика учинио, у људском је смислу велико.

Епископ захумско-херцеговачки рођен је 1967. у босанскоме рударском градићу Варешу. Свјетовно му је име било Младен Ђурић. Замонашио се 1992, а за владику га је устоличио патријарх српски Павле 1999. Исте је године преузео и захумско-херцеговачку епархију. Добар је, надарен писац и на свјетовне теме, а знаменит је постао по својим врло отвореним јавним иступима. У Сарајеву је говорио с разумијевањем о Бошњацима и о муслиманима, уживљавајући се у њихов данашњи положај у Босни и Херцеговини. У Требињу, гдје је столовао прије недавнога повратка сједишта епархије у Мостар, говорио је да тамошње власти морају наново саградити Бегову кућу, споменик исламске архитектуре, али и потврду да су у Требињу до 1992. живјели и муслимани: “Што су Срби срушили, Срби морају и да подигну!” Тако је рекао, не плашећи се. Ваља ни то не прешутјети: Григорије је из јединога православног села у близини Вареша (одакле је, рецимо, и познати филмски глумац Боро Стјепановић). Село се зове Планиница и грдно је страдало у вријеме рата.

Екуменска молитва у дубровачкој катедрали важан је догађај, који, истина, неће преокренути друштвене тијекове, нити ће поправити голем квар настао у деведесетима, али и на лошим сјећањима из 1941. Григоријева проповијед, као и одлука бискупа Мата Узинића да му омогући проповиједање у својој катедрали, бит ће само тим важнији. Ни један ни други након овога неће доживјети већинско одобравање унутар својих заједница, црквених или друштвених, али и то је природно. Када би одобравање било већинско, ни тражење опроста од града и људи не би било јуначки чин. Владика Григорије и бискуп Мато учинили су корак ка том далеком, свијетлом циљу.

Миљенко Јерговић, 24. 01. 2012.

СВЕТОСАВСКА БЕСЈЕДА ЈЕРЕЈА ЗОРАНА ИЛИЋА
НА АКАДЕМИЈИ У ТРЕБИЊУ 2012. ГОД.

  Вечерас говоримо о најчувенијем принцу нашег народа. Принцу који је направио један од најчудеснијих избора у историји човјечанства. Дакле, говоримо о избору тог принца који у тренутку прављења тог избора није био схваћен ни од најмудријих људи у његовом окружењу. Оставити двор и повући се у самачки манастирски живот избор је који мали број људи разумије и у данашњици.
Како треба да приђемо овом принцу да би га разумјели у свој његовој необичности и чудесности нехотећи објаснио је Егзиперијев Мали принц. Тај необични Мали принц сусрео се овдје на земљи са трговцем савршеним пилулама које гасе жеђ и у разговору са њим сазнао да ако прогута по једну пилулу недјељно више неће осјећати потребу за пићем и тако ће по прорачуну стручњака уштедјети недјељно педесет и три минута. Сазнавши све ово Мали принц је упитао трговца шта људи раде са тих педесет и три минута, на шта му је овај одговорио да раде шта желе. Сусрет принца и трговца завршен је принчевом констатацијом : „Када бих ја имао педесет и три минута сасвим лагано упутио бих се неком извору...“
Свако од нас ко се вечерас сасвим лагано упутио овдје, оставивши ужурбаност свога живота и бригу да се још нешто мора урадити, можда и не знајући, послушао је глас Малог принца и лагано пошао на извор. Пошао је на извор, јер овај први принц о чијем избору смо говорили, својим избором начинио је од себе извор свом роду. Начинивши тај необични избор у својој младости и опредијеливши се да  његово пиће буде једина истински жива вода коју једино може дати Христос Бог наш, принц Растко постао је Свети Сава. А Свети Сава је један од оних ријетких људи у историју човјечанства пред којим кад се застане просто се занијеми, остане се без даха. Савина величина је толика да је немогуће сагледати земаљским очима или описати нашим ријечима. Он ће достојно бити описан тек „ријечима неизрецивим“ које је чуо апостол Павле, али нас неће презрети ако му похвале упутимо и сада нашим недостојним уснама. Најлакше ћемо о њему прозборити, ако му потражимо сроднога. Са мањим од Мојсија тешко га је упоредити, јер као што Мојсије изведе народ Израиљев из ропства мисирског, тако Сава изведе народ наш из таме незнабоштва и невјерја. Као што Мојсије проласком кроз Црвено море прасликова крштење тако Сава трудом и прегалаштвом својим крсти народ наш. Као што Мојсије доведе народ свој на врата обећане земље, тако Сава од земље наше направи рајски врт који се протеже од Хиландара до саборног нам Врачара. Као што Мојсије разби таблице закона због богоодступништва свог народа тако и владика Николај видје Саву уподобљеног Мојсију пред престолом Спасовим како јадикује и плаче над богоодступништвом свога рода. Мојсије и Сава сусрећу се у Христу и од њега својим народима мир, радост и огањ Духа доносе.
Када након овога погледамо у Саву одмах се може рећи да није лако бити Сава. Но, нико од нас и не тражи да будемо он, од нас Христос Бог наш, Мајка Његова и сви свети његови желе да будемо истински Савини, а истински Савини бићемо ако будемо пили бистру, живу воду које по свуда има у земљи која се зове Савина. И вјерујте, гдје год се напијете те живе воде, било да сте пили на потоку, ријеци или неком језеру или да је ведром захваћена из неког бунара, идући узводно или пратећи изворну жилу бунара доћи ћете на извор који се зове Свети Сава. Ако ли вас тај пут не доведе до Њега, знајте да та вода није добра, ма каква да вам се чини да је.
Још једно ми вјерујте вечерас, говорити о Просветитељу Сави, а да тај говор истовремено не говори о Богу, увредљиво је мало говорење о Њему, јер кад поближе хоћемо да одредимо људе наведемо им уз име и презиме или неки надимак који су нечим стекли, а Сава је стекао такво богатство да га најприје и најбоље познајемо по придјеву свети јер толико је везан за Бога, Извор светости, да га светост коју је добио од Њега, и коју даје свима који му притичу, најаутентичније описује, најверодостојније говори о њему.
Да не бисмо остали недоречени, рецимо на крају гдје је најбоља и најбистрија света вода Савина. Недјеља се зове извор свете воде Његове и тече из Хиландара, Студенице, Милешеве, тече са Врачара, из цркве у Требињу, Љубињу, Невесињу, Билећи, Мостару, тече и из најмање цркве у којој се служи служба коју је Сава служио. Та служба била је штап у рукама Савиним којим је он ударио по нашој стијени и из које је, као некада у Мојсијева времена, потекла вода жива и слатка којом се наша земља вијековима обнавља и препорађа.
Земља наша препорађана је и препорађа се онима који су пили и који пију ту најбољу воду Савину. Пио је од те воде и онај којим се поносимо исто као и самим Савом, отац Савин Стефан Немања - свети Симеон Мироточиви и сви свети Немањићи, пио је од те воде Лазар Косовски, пио је и наш свети Василије Острошки, Петар Цетињски, свети Вукашин Јасеновачки, Николај и Јустин новојављени...пили су и пију ту воду многи и небројени, али Сави познати.
Притецимо, о браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана к Сави говорећи му: дај нам да пијемо. И он ће нам дати, као што њему би дато , да пијемо воду живу која ће у нама постати, као што је у њему и онима који су његови постала, извор воде која тече у живот вјечни (Јн. 4, 14).